Hleb u đubretu nije dobar prizor.

Znam da je dobrih par petaka iza mene kad treći petak uzastopce uletim u dom drhteći od umora, pod temperaturom, bez glasa i presrećna i ispunjena jer se uspelo "još malo preko očekivanog".

E sad... Ima jedna caka s ovim petkom danas. Par neprospavanih noći, kutiju antibiotika i tablu paracetamola (i količine kafe koje me je sad sramota) kasnije, nemam snage da spavam.

Snažnija i hrabrija za par očiju koje veruju u mene, za Maju koja me sretne (isto tako umorna i gladna, proždirući neku jadnu, svenulu zemičku) pored fakulteta i pita "Je l' pišeš? Piši!", bogatija za Lanu, Ivanu, Marinu, Stelu, Liviju, Miljanu, Nikolu, Nikolinino krštenje, Dejanine osmehe, veća za jedno istraživanje, radoznalija za jednu prezentaciju iz patologije i mnogo što šta... Evo me.

Kako sam?

Svakako sam.

E baš takva svakakva odvajam tufne od crvenog u ormanu, udišem trenutak i ne razmišljam. Prija.

I sve mi se čini samo da porodicu biramo sami.

I "sudbinu".

I put.

I ljude.

I neljude.

I ljubav,

I kraj ljubavi.

I propale brakove.

I posvađanu braću.

I da ćutimo nepravdu i da ćutimo ljubav i da ćutimo "Javi se. Trebaš mi."

I hleb u đubretu.

"Vidim, na trotoaru kontejner za djubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojcica duge kovrdžave kose. Ona lici na Botičelijevog andjela. Izranja iz djubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojcica kaže majci: „Nema!“

Ima li kraće i strašnije reci u našem jeziku od tog večnog „nema“?
Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo!“, i dete ponovo iščezava u djubretu. Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u djubre. On ih stavlja u plasticnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, cim ovaj udje u kucu. Glad ima cetvore oci.

Gladni stolecima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u djubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi. Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni obicaj, pun poštovanja prema hlebu.

...

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci, niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju? Kome ce sve to da ostave?
Svojoj deci?
Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stice, i ona druga, koja rasipa.
Niko nece ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

A iz djubreta ponovo izlazi tamnoputa devojcica blistavih ociju i kaže majci:
“Nema!“
I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog cega, zastaje zalogaj u grlu."

Izgubljeno je samo ono čega se sami odreknemo.
Tuđe je samo ono za šta se ne borimo.


Hrabri me to što u domu lete dobri ljudi iz sobe u sobu, donose toplomere, kuvaju supu, kupuju Brufen.
"Naše je samo ono što poklonimo drugima."


Volite se.

Najsrdačnije,
sa jednom rukom nalakiranih noktiju u crveno i drugom na tastaturi (sa naznakama nekog laka koji je toliko dugo na noktima da je krajnje vreme da rekapitulira),
sa pola jabuke u ustima (svinja, je l'? :D),

želim vam ljubav za vikend.

:) A i ko hoće, nek dođe na FIlozofski, imamo superkul konferenciju za lingviste. To je skoro isto kao ljubav.

Love,
A.

Studentski dom "Feješ Klara",
Novi Sad, 
17.4.2015.