I treba mi soba... da primi pet hiljada ljudi sa podignutim čašama.

Treba mi

Treba mi čekanje sedmice kod Pub-a u tvojoj jakni.

Treba mi svet otvorenog oka.

Ne očiju, samo oka. Ili čak jednog ugla oka,

ali to mora biti baš onaj ugao koji može da primi i sakupi sve noževe

iz svih leđa planete,

kao i svu lepotu buđenja tebe u sobi mog doma, ujutru, za posao. Jedva, jer si spavalica.

Jer čeka te neki kolega tu kod Ulice Miše Dimitrijevića svaki put.

A treba da dobiješ povišicu plate, konačno,

Pa bi valjalo da stigneš na vreme u firmu.

Treba mi kiša, puno kiše.

I čokolade, samo malo,

Čisto koliko da ublaži dupli espreso negde oko 10 uveče.

Treba mi običan dan.

Mali, sladak, običan dan.

Neobični ljudi,

I nervozni bliotekari pred fajront centralne čitaonice.

I u tom danu sve obično,

I sve drago,

I sve polako.

Treba mi svet otvoren za poglede,

Svet kao trkačka staza na keju uz Dunav,

Svet u kome se trči,

Svet koji trči.

Treba mi nebo

Da sakupi granje

I napravi krov

Za sve one koji napajaju,

Spajaju,

Rade u trafikama,

Nemaju pauzu za cigaretu,

A ni gde da odu u WC,

Za one koji u 5 ujutru donose vruć hleb u prodavnicu

I one koji čiste za nama u kafanama.

Treba mi pogled,

Ili bar deo pogleda

Koji kaže

Raduj se! Popij nešto!

Treba mi kišobran,

Kišobran za otrov(n)e,

Za kašnjenja,

Za nerazumevanje,

Za zlobu.

Ne za kišu.

Kiša je dobra.

Kiša sve reši ako joj dozvoliš.

Treba mi dečji osmeh

Posle časa engleskog,

I moj,

Posle probe hora

I odlično otpevanog

„Rasti, rasti, moj zeleni bore.“

Treba mi stepenika.

Hiljadu stepenika.

I da idu u krug.

Da idem, da znam gde idem,

A da nikad ne stignem baš skroz

I baš na vreme

I baš kako sam isplanirala.

Ništa da ne bude kao što sam zamislila.

Treba mi ručni sat.

Dva ručna sata,

Jedan sa vašim vremenom,

I jedan sa mojim.

„I treba mi soba... da primi pet hiljada ljudi sa podignutim čašama.“

A.K.

1.5.2015.

Novi Sad