Čuj, mali čoveče!
Zovu te "Mali Čovek",
"Običan Čovek", vele.
Kazu, dolazi tvoje vreme,
era "Malog Čoveka".
(The age of the Common Man)
Utorak.
Utorak je mozda i najpovoljniji dan za nešto ovako. Opet neke samospoznaje kad im vreme nije.
Dva pitanja su vam na umu, znam.
1. Zašto ona ovo radi?
2. Kad li ona ovo stigne?
Eh, da, neizbezno je moguće i ovo: KOGA BRIGA; D(j)EVOJČICE?!
Mene briga.
Brojim na prstima obe ruke, a i na onim na nogama, prijatelje, vrlo bliske ljude, a ima ih dosta, koji odustaju od sebe zbog nedostatka bavljenja sobom. Kojom sobom? Dnevnom? Spavaćom?
Svim tim sobama, a naročito onom gde mi i naš um igramo tango sami.
Jer:
-ranije nismo stigli;
-nismo smeli;
-visili smo na Fejsu;
-bili smo zaglavljeni u nekoj nezivoj (prijateljskoj) vezi godinama;
-imali smo pametnija posla.
Pa se nismo bavili sobom.
Nijednom sobom.
Ja prva na toj listi.
Iako duboko u lavirintima pokušaja samospoznaje i samoaktualizacije (a to je ono, znate, kad se prihvatimo u potpunosti i klimnemo sebi glavom u ogledalu kad nešto dobro odradimo), ipak vidim nešto jasno.
U svakom od Vas, Malih Profesionalnih Sumnjača u Sebe, vidim po jednog čovečuljka koji energijom sredovečne crvenokose, kratko podšišane zene u klimaksu koja viče suprugu zbog izguzvane košulje, histerično uzvikuje u jednakim razmacima:
"Hej!"
"Budi se!"
"Ziv si!"
"Pokreni se!"
"Okej si!"
A što ga ne poslušamo, tog čovečuljka, bar nekad?
Bez margina, bez izgovora, bez PiEs-a?
Oko jednog se mozemo ćutke sloziti:
našem društvu treba pomoć.
Ne mozemo pomoći zajednici ako ne pomognemo sebi.
Neću se uguravati u sredinu koja me ne podrzava.
Ako se ne osećamo podrzano na radnom mestu ili u nekoj drugoj zivotnoj sferi, imamo opcija.
1. Hibernaciju. (Metodom međeda: Ćuti, skupi se, sakrij hranu, spavaj, spavaj, spavaj.)
2. Adaptaciju. (Metodom snalazljivog Japančeta koje u američkoj školi osmisli sebi nekog robota da mu radi ono što mu ekipa iz odeljenja nalaze.)
3. Migraciju. (Metoda koju od milošte zovem "48 sati - pasoš - granica").
Ovo treće nekako najjače svetli, hm?
Ako ne mozemo pronaći maksimume, autonomiju i svrhu u onome što radimo, mora da se nešto drugo negde krije.
Ne sugerišem drugu (treću, četvrtu, ako ćemo iskreno...) Seobu Srba M. Crnjanskog, već samo kazem...
Ne mozemo raditi fantastične i velike stvari sve dok nam neko drugi piše scenario.
Makar to bio i Veliki Kistiruca! :)
(Po)slušajmo "patuljka"!
Pi Es:
Tekst je napisan u naletu inspiracije prouzrokovanim tekstom Willhelm-a Reich-a, koji je i izvorni autor naslova ovog teksta. Hvala Sandri Nikolic na najboljem stivu u poslednjih mesec-dva. <3
Srdačno,
AK
Novi Sad,
Kafic "Sketch Bar" na Bulevaru Oslobodjenja, onaj sto deli besplatne knjige ako ih lepo zamolite...
:)
1.3.2016.
"Običan Čovek", vele.
Kazu, dolazi tvoje vreme,
era "Malog Čoveka".
(The age of the Common Man)
Utorak.
Utorak je mozda i najpovoljniji dan za nešto ovako. Opet neke samospoznaje kad im vreme nije.
Dva pitanja su vam na umu, znam.
1. Zašto ona ovo radi?
2. Kad li ona ovo stigne?
Eh, da, neizbezno je moguće i ovo: KOGA BRIGA; D(j)EVOJČICE?!
Mene briga.
Brojim na prstima obe ruke, a i na onim na nogama, prijatelje, vrlo bliske ljude, a ima ih dosta, koji odustaju od sebe zbog nedostatka bavljenja sobom. Kojom sobom? Dnevnom? Spavaćom?
Svim tim sobama, a naročito onom gde mi i naš um igramo tango sami.
Jer:
-ranije nismo stigli;
-nismo smeli;
-visili smo na Fejsu;
-bili smo zaglavljeni u nekoj nezivoj (prijateljskoj) vezi godinama;
-imali smo pametnija posla.
Pa se nismo bavili sobom.
Nijednom sobom.
Ja prva na toj listi.
Iako duboko u lavirintima pokušaja samospoznaje i samoaktualizacije (a to je ono, znate, kad se prihvatimo u potpunosti i klimnemo sebi glavom u ogledalu kad nešto dobro odradimo), ipak vidim nešto jasno.
U svakom od Vas, Malih Profesionalnih Sumnjača u Sebe, vidim po jednog čovečuljka koji energijom sredovečne crvenokose, kratko podšišane zene u klimaksu koja viče suprugu zbog izguzvane košulje, histerično uzvikuje u jednakim razmacima:
"Hej!"
"Budi se!"
"Ziv si!"
"Pokreni se!"
"Okej si!"
A što ga ne poslušamo, tog čovečuljka, bar nekad?
Bez margina, bez izgovora, bez PiEs-a?
Oko jednog se mozemo ćutke sloziti:
našem društvu treba pomoć.
Ne mozemo pomoći zajednici ako ne pomognemo sebi.
Neću se uguravati u sredinu koja me ne podrzava.
Ako se ne osećamo podrzano na radnom mestu ili u nekoj drugoj zivotnoj sferi, imamo opcija.
1. Hibernaciju. (Metodom međeda: Ćuti, skupi se, sakrij hranu, spavaj, spavaj, spavaj.)
2. Adaptaciju. (Metodom snalazljivog Japančeta koje u američkoj školi osmisli sebi nekog robota da mu radi ono što mu ekipa iz odeljenja nalaze.)
3. Migraciju. (Metoda koju od milošte zovem "48 sati - pasoš - granica").
Ovo treće nekako najjače svetli, hm?
Ako ne mozemo pronaći maksimume, autonomiju i svrhu u onome što radimo, mora da se nešto drugo negde krije.
Ne sugerišem drugu (treću, četvrtu, ako ćemo iskreno...) Seobu Srba M. Crnjanskog, već samo kazem...
Ne mozemo raditi fantastične i velike stvari sve dok nam neko drugi piše scenario.
Makar to bio i Veliki Kistiruca! :)
(Po)slušajmo "patuljka"!
Pi Es:
Tekst je napisan u naletu inspiracije prouzrokovanim tekstom Willhelm-a Reich-a, koji je i izvorni autor naslova ovog teksta. Hvala Sandri Nikolic na najboljem stivu u poslednjih mesec-dva. <3
Srdačno,
AK
Novi Sad,
Kafic "Sketch Bar" na Bulevaru Oslobodjenja, onaj sto deli besplatne knjige ako ih lepo zamolite...
:)
1.3.2016.
Коментари
Постави коментар