I artičoke imaju dušu.
Ovo nije prica o articokama, ali moze biti.
Ovo je zbrka misli i neverovatna jasnoca skrabopisa sa poslednjih stranica svezaka.
Opet sam danas pricala o sahranama. Odredjenim. I o psima. Isto time odredjenim. Brzinski sam se zagledala u more i pocela da citam. Sve je ok kad citam nesto drugo, a ne ove zapise iz svezaka.
Na pomenutim stranicama pise:
Pise jos:
-javi se Tanji
-idi u Makedoniju
-odspavaj
-idi na kontrolu pluca
-primi injekciju
-idi na probu
-idi kuci.
I po sveskama jos i po najvise pise "NIJE FER". Od "nije fer" vezanog za red u marketu do Teodorinog "nije fer". Teodoru sam upoznala na aerodromu u Tivtu pre nedelju dana. Ima sestru bliznakinju, Isidoru. Divnu mamu Sanju. Koja mrzi avione. Ali ide, zbog Teodore. Teodora ide na terapije u Beograd. Teodora ima cerebralu paralizu, zaboravili lekari kiseonik u inkubatoru po rodjenju. Pa jasta, sta ce detetu kiseonik, i ja svasta pisem. Teodora raste u divnu devojcicu.
Onda do "nije fer" pomenutih groblja i pasa. Potom do "nije fer" sto te neke divne oci pod hidzabom ne smeju da idu u skolu posto su ispred skole puske. Prave, ne ove za vodu koje merkam po Budvi ovih par dana.
Dalje, do "nije fer" ljudi sa otadzbinama na ledjima koje vozaci Nis expressa (svetski poznatog!) primaju u autobuse uz nonsalantno "Salji bre ove smrdljive nazad, necu da mi smrde tu pod nos!"
I najdalje, do mog "nije fer". Do vaseg "nije fer". Zbog "nisi se javila, gde si i skim si", zbog "da li su ti knjige vaznije od ljudi?", zbog potkradenog "ti si luda", zbog nemarnog "idi spavaj, sta se izmotavas s tim knjigama tu u 2 ujutru", zbog "to se podrazumeva", zbog "to nije za zensko", zbog "nije dovoljno", zbog "istrpi...kad istrpis, posle bude bolje".
NE BUDE.
Ako se ne menja, ne bude. I malo koji se bas zbog vas bude.
NEGO, da se vratim ja na artičoke. Otkud bas artičoke?
Artičoka je biljka zelene boje, na latinskom Cynara cardunculus . Raste od 0.8 do 2 metra, u zavisnosti od toga na kom tlu raste i kako se zaliva. Najpre se oformi stabljika, a onda na kraju stabljike odvojeni debeli listovi (cvetovi) koji su mekani i jestivi. Dok ne porastu. Dok se ne naljute na svet i ne okostaju. Tad ih vise niko ne zaliva, osim slucajne kise.
Kad nemam o cemu da brinem, ili, bolje receno, kad odbijam da brinem o poslu, radovima, doktorima, granicama, parama, ja uzmem pa brinem o artičokama i cekam slucajne kise.
Oslusnem more, otpijem kafu, jer sam, ipak, okruzena najlepsim articokama na svetu.
Naravno da moja pisanija nemaju nikakvu epohalnu vaznost, ali neka bude da vas podsecam na articoke.
Znam da svako ima svoju neku articoku. Sad svako svoju pod ruku, pa uz more, reku, u bioskop, na travu. Gajimo na vreme.
Puno vas voli,
sa mora (sa mora se najlepse voli),
AK
Budva, Jaz,
Restoran "Kiki"
Jul, negde oko 10 uvece.
Hvala, Amelija, za inspiraciju (Amelija me pretekla s atricokama, al neka, stici cu je ja)
;)
Ovo je zbrka misli i neverovatna jasnoca skrabopisa sa poslednjih stranica svezaka.
Opet sam danas pricala o sahranama. Odredjenim. I o psima. Isto time odredjenim. Brzinski sam se zagledala u more i pocela da citam. Sve je ok kad citam nesto drugo, a ne ove zapise iz svezaka.
Na pomenutim stranicama pise:
- smisli joj bidermajer
- kupi bebi nesto
- ustedi od plate za gambore
- izguglaj sta su gambori
- (seljanko)
- napisi kostur rada do 19. jula
- odgovori na poruku onoj devojci iz Zagreba koja pita za Novi Sad
- ne gledaj tu i tu
- ne slusaj to i to
- ne odgovaraj na taj poziv
- uvek je lakse onima koji odlaze od onih koji ostaju
- i nema nicega tuznijeg ni lepseg od ljubavi na autobuskim stanicama
- nepoznati gradovi i njihove pijace najlepse su citaonice na svetu
- i kafa na nepoznatim tvrdjavama
- i zastave
- i predjene granice
- i avioni
- i cisti aerodromi
- i znate, rutina nije tako losa stvar,
- ni dokolica. dokolica je super stvar ako se lepo koristi.
- na primer, za boje i slikanje po platnu
- ili krecenje zidova u ljubicasto,
a gore, po obodu, lila kruzici.
- ili krecenje zidova u ljubicasto,
- ali je opasna ako joj se da oduska ta dokolica.
- kao i sircetu u salati, recimo.
- "Ništa ti ne razumeš,
- moj najrođeniji blesane,uobraženi prinče
- što te je život razmazio.
- Možda još nije kasno.
- Jednom se mora sve reći:
- i drugarski i tužnoi grubo i srneći."
Pise jos:
-javi se Tanji
-idi u Makedoniju
-odspavaj
-idi na kontrolu pluca
-primi injekciju
-idi na probu
-idi kuci.
I po sveskama jos i po najvise pise "NIJE FER". Od "nije fer" vezanog za red u marketu do Teodorinog "nije fer". Teodoru sam upoznala na aerodromu u Tivtu pre nedelju dana. Ima sestru bliznakinju, Isidoru. Divnu mamu Sanju. Koja mrzi avione. Ali ide, zbog Teodore. Teodora ide na terapije u Beograd. Teodora ima cerebralu paralizu, zaboravili lekari kiseonik u inkubatoru po rodjenju. Pa jasta, sta ce detetu kiseonik, i ja svasta pisem. Teodora raste u divnu devojcicu.
Onda do "nije fer" pomenutih groblja i pasa. Potom do "nije fer" sto te neke divne oci pod hidzabom ne smeju da idu u skolu posto su ispred skole puske. Prave, ne ove za vodu koje merkam po Budvi ovih par dana.
Dalje, do "nije fer" ljudi sa otadzbinama na ledjima koje vozaci Nis expressa (svetski poznatog!) primaju u autobuse uz nonsalantno "Salji bre ove smrdljive nazad, necu da mi smrde tu pod nos!"
I najdalje, do mog "nije fer". Do vaseg "nije fer". Zbog "nisi se javila, gde si i skim si", zbog "da li su ti knjige vaznije od ljudi?", zbog potkradenog "ti si luda", zbog nemarnog "idi spavaj, sta se izmotavas s tim knjigama tu u 2 ujutru", zbog "to se podrazumeva", zbog "to nije za zensko", zbog "nije dovoljno", zbog "istrpi...kad istrpis, posle bude bolje".
NE BUDE.
Ako se ne menja, ne bude. I malo koji se bas zbog vas bude.
NEGO, da se vratim ja na artičoke. Otkud bas artičoke?
Artičoka je biljka zelene boje, na latinskom Cynara cardunculus . Raste od 0.8 do 2 metra, u zavisnosti od toga na kom tlu raste i kako se zaliva. Najpre se oformi stabljika, a onda na kraju stabljike odvojeni debeli listovi (cvetovi) koji su mekani i jestivi. Dok ne porastu. Dok se ne naljute na svet i ne okostaju. Tad ih vise niko ne zaliva, osim slucajne kise.
Kad nemam o cemu da brinem, ili, bolje receno, kad odbijam da brinem o poslu, radovima, doktorima, granicama, parama, ja uzmem pa brinem o artičokama i cekam slucajne kise.
Oslusnem more, otpijem kafu, jer sam, ipak, okruzena najlepsim articokama na svetu.
Naravno da moja pisanija nemaju nikakvu epohalnu vaznost, ali neka bude da vas podsecam na articoke.
Znam da svako ima svoju neku articoku. Sad svako svoju pod ruku, pa uz more, reku, u bioskop, na travu. Gajimo na vreme.
Puno vas voli,
sa mora (sa mora se najlepse voli),
AK
Budva, Jaz,
Restoran "Kiki"
Jul, negde oko 10 uvece.
Hvala, Amelija, za inspiraciju (Amelija me pretekla s atricokama, al neka, stici cu je ja)
;)
Коментари
Постави коментар