Racun za struju i plava somot suknja.

Racun za struju i plava somot suknja.

Sta smo bili pre nego sto smo ovo postali?
(O ludacima, racunima za struju i plavoj somot suknji)

Ne, stvarno, nemoguce da smo oduvek ovako jadni i smezurani. Trkamo se sa sudbinom, placemo u caj, savijamo kicme i glumimo ludilo. Udarili samostalnost i samoljublje u glavu, pa svako vrti na svoju vodenicu, svako naginje zemlju da presipa sta valja u svoj potok, prijatelji rasporedjeni po granicama licnosti, majka na brata, brat na starog svata, sestra sama, deca u beznadju.

Grdni smo ti, zemljo, kad obolelom psu ne otvaramo vrata kafane da se ugreje, a prosjaku udelimo samo ciste i iskrene psovke.

Kakvo to ludilo udje u nas, te nam nista izmedju dve pogace, osim para, zvanja i prestiza, eto, vise nije vazno?

Zacudi se covek kad se drugi, isti takav, osmehne. Pazite, ne nasmeje, vec tek plitko osmehne.

Nije vise osmeh ni retkost, vec bruka.

Gle budale!

Gle ludaka!

Rec ludak upotrebljava se svakodnevno, u milion verzija. U proseku je svako od nas bar desetak puta nekome rekao da je totalni ludak, a isto toliko i sam bio nazvan ludakom. Udjemo li u etimologiju reci, ludost otkriva igru, cistu igru (kako originalni, latinski jezik, nalaze).Ludus - igrati se. I to je to. Ludaci se igraju, ispituju granice, kombinuju, izmisljaju realnost. Pa svi smo onda to - kolektivni ludak.

Pod izgovorom Dvadeset prvi vek je, zaboga! krije se ni manje Boga, ni vise gluposti.

Gde su nestali kuvano vino, crveni obrazi, pokrivene grudi i stid?

Je li i pre bilo da je sramota ako se zbog nekog svog postupka pokajes?

Evo, ne secam se.

Ne znam s kim se vi druzite, ali mene i dalje cine srecnom ljudi koji imaju sve kad je u kuci hleba i ajvara, koji se raduju tudjim uspesima, koji nalaze vremena za prijatelje,  a koji, isto tako kao i celi ostali svet, sazrevaju, osnivaju porodice, zaradjuju, placaju struju...

 I sta sad? Do juce sam jedva skupljala za menzu, danas vec dugujem drzavi pare za struju, za porez na zivot, za Informatiku... Imam gazdu. Jesam ja to kuce postala?

             

Zvao gazda da pripreti.

Kuce palo u depresiju.

Znate, nema gazdovanja ako kuce ne prihvati to vestacko zvanje. Gazda. Gazduj kukuruzu, znas.

Ne fali mi nista.

Ne zalim ni za cim.

Samo bih volela malo vise onih momenata van vremena i prostora.

Medju javom i medj snom.

To je mesto gde se muzika slusa zbog muzike, vino proba zbog nepca i ukusa, gde ne sevaju blicevi, i gde nista ne mora da bude korisno i produktivno i kreativno i interaktivno i inovativno. Gde se slusa tambura. Gde svi mirisu na karanfilic i kuvano vino. Gde momci jos devojkama upuju liciderska srca s ogledalcima. Gde niko ne pita koliki mu je. Prosek. Gde niko ne pita za sledeci korak. Sedimo, cutimo, pijemo, i slusamo se.

Ja bih, da se ja ista pitam (a ne pitam se), napravila golemi kazan u centru svakog sela, varosi, grada... Cak i Beograda. Ne, dva kazana. Jedan za rakiju, medusku, drugi za vino. Pa red rakije, rad vina. Na svakom koraku toplo slatko testo, violine i vatra.

Nista internet konekcija.

Nista rokovi.

Nista godisnji odmori.

Kome treba godisnji odmor ako posle posla moze da prodje centrom svog mesta i kutlacom zagrabi ono cega mu je srce zeljno i sipa u kartonsku casu?

Ne znam s kim se vi druzite, ali ovi moji i dalje imaju ovakve slike u glavama. Dobar deo nas spava s pasosem pod jastukom i ne odmara se od svoje ambicije. Dobar deo nas zavisi samo od toga koliko cudo od sebe napravi. Neki nemaju ni za makarone ponekad. Al ima u nama to nesto lavovsko, juzno, nesto sto sluti na dobro, uvek na dobro.

"Ja nemam s kim ostati mlad..." ;)

Verujem u danas i sada, verujem u vino, u dobre ljude i neogranicene mogucnosti.

Verujem da je ta jedna plava somot suknja koju sam kupila umesto da platim struju moja srecna suknja.

Verujem da ako pomognemo drugome, nama ne moze da bude lose.

Verujem da samo mi mozemo da spasimo svet.

Verujem da smo mi svet.

Svet je jako ruzan, i sve je ruzniji. Verujem da nismo mi krivi. Verujem da mozemo da probijemo ljusture. Svako svoju, pa kolektivnu. Svako u svojim mogucnostima.

Neka vas oni koji vise nisu tu, a bili su vam dragi, cuvaju, gde god da su, neka vam se otvore novi putevi, neka vam se svaki trud isplati i dabogda svi voleli sebe i druge koliko se vole i cuvaju ovi sto su ruznoce zakuvali, dabogda svi odbranili masterske i doktorske teze i dabogda se svi u julu videli na Nisvilu i na moru,

Ljubi vas,
AK

Cajetina

30.12.2016. (brojimo sitno) :)