O akademskoj ispunjenosti i rupi u koju je Alisa upala.
1. Lako ti je bez tojage proći kroza selo u kom pasa nema.
E pa, akademija, visoko obrazovanje, istraživačke vode - tu sve sami psi i tojage.
Kao i u Skupštini.
Kao i na Pinku.
Kao i na pijaci.
Kao i u kući.
Kao i u crkvi.
Što mnogo olakšava situaciju.
Saznanje (više spoznaja) da su psi i tojage svuda, a ne samo u mojoj glavi - istu mi je i spasilo. Bar za sada.
U ovoj priči biće puno Njegoša i puno podsećanja da kroz šta god da prolazite u toku svog obrazovanja - niste sami, i fizički, i materijalno, i mentalno. I sve je popravljivo ili promenljivo, uključujući i zdravlje.
Slika žene u tridesetim i muškarca u četrdesetim, recimo, koji izlaze uglađeni iz zgrade naučnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu, ona u cvetnoj haljini do ispod kolena, sa belom biciklom sa korpicom u kojoj su knjige, on u nekim krem pantalonama i beloj majici, sa naocarima, posle biblioteke idu na caj, uvece slusaju klasiku i rano ležu - e, ta slika je izmišljena, isporjektovana i ne postoji.
Svuda je borba, svuda je krv, sve je ružno i svi su zli.
Dok ne pobedite u bici sa sobom.
Kao neko ko je dotakao i dno i vrh (čak istovremeno) školovanja, obrazovanja, kvaziakademskog društva i pravog akademskog društvanceta, rešila sam da probam da odgovorim bar na neka pitanja koja dobijam od svojih prijatelja, poznanika, a naročito saradnika iz nekoliko sfera u koje sam uključena. Mislim da je važno da se o unutrašnjim (individualnim, psihološkim) aspektima obrazovanja MISLI, PRIČA, DISKUTUJE.
Dolazi vreme kada će moji Nikolina, Danica, Mihailo, nova mala zapetica (ko razume- shvatiće) i mnoga druga nova deca krenuti u školu. Osećam odgovornost da se potrudim da ne prođu kroz isto.
2. Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.
Da budemo jasni, nema nauke bez znoja i toljaga i svega. I normalno je da se sve ne isplati odmah.
Čujem zaista puno mladih ljudi kojima su nade i bilo kakav radni entuzijazam skrhani, potpuno, jer, jelte, nisu dobili visoko plaćen posao na visokoj poziciji dan posle diplomiranja. Slažem se, muka tokom studija sa apsolutnim opravdanjem u mladima proizvodi osećaj da su i Sizifa i njegov kamen trinaest puta sredili. Shodno tome, svako ljudsko biće oseća potrebu za "nagradom" ili bar "onim što mu sleduje".
E pa, dragi moji, ne ide to tako.
Istina, nekima ide.
Ne svima.
Nagrade dođu kad im je vreme.
Ako se to ne prihvati, posledice na život, snagu, zdravlje, odnose mogu biti kobne.
Zato treba sve svoje snage, sve svoje talente, sve svoje nedaće, strahove i nadanja staviti u Nutribulet, smućkati, i ostaviti u frižider - da odleži.
3. Ko na brdo, ak i malo, stoji, više vidi no onaj pod brdom.
U trenucima kada mi je sve išlo kako sam planirala - konferencije, objave, zanimljiva tema, istraživanje, ideje, konekcije, put u Moskvu, Rijeku, Zagreb, biblioteke... činilo mi se da sam bila na vrhuncu svega. Sa konferencija su me ljudi sa vodećim imenima u neuronaukama (moja izmaštana oblast) ispraćali sa "Vidimo se mi u polju još!" i "Vi ste prava osoba za ovu struku", i ja sam zaista letela. Uz to, moj akademski uspeh je uvek nekako pratio i uspeh u pevanju, pa su tu snimanja, nastupi sa horovima širom Evrope i Rusije, galerije, muzeji, izložbe i svet je zaista bio prelep.
E onda se desilo da je moja već napisana tema, skoro pripremljena za odbranu kao masterski rad, odbijena.
Potom se desilo da nijedna opcija i nijedna sledeća tema za istraživanje koju sam predlagala nije bivala prihvaćena.
I - eto ga. Još 2 meseca do krajnjeg roka za završetak mastera.
Divno.
Ćao doktorske, ćao akademski životu, ćao Matice, ćao Petnice, ćao nauko, ostaj zbogom, volela sam vas ko život!
A onda, onda se dese raspadi privatnog života.
Žrtvuju se odnosi.
Žtvuje se ishrana, san, porodica.
Pa se dobiju i neke ponude.
Pa vam se kaže kako će sve biti drugačije kad dobijete pločicu sa svojim imenom na vratima kancelarije i kad studenti smrtnici počnu da vam govore Vi i Poštovana profesorice.
Od ljudi koji žive na fakultetu, imaju svoje ormariće, dolaze prvi, odlaze poslednji, rade besplatno, rade za vas, rade ono što vi ne umete ili, samo nećete, od strastvenih zaljubljenika u nauku - oni koji su ispred (iznad) beznadežnde studentarije dobijaju vrlo lako još jedan serijski proizvod zvani DAJ DA UZMEM DIPLOMU I DA BRIŠEM ODAVDE.
Imam samo jedno pitanje:
4. Bez muke se pesma ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova.
Ako ste umorni, žedni, gladni, morate da radite 2 posla i da pišete tezu istovremeno, usput da razvlačite kilo boranije na nedelju i po dana, sređujete odnose sa ljudima koje ste sami pokvarili jer niste imali vremena da se bavite odnosima od količine vremena i energije koje ulažete samo u to da vam je glava na ramenima i iznad površine vode (istovremeno), ako ne znate šta ćete sa sobom (a pre 5 godina ste već uveliko imali plan od koga sad nema ni P), NISTE SAMI.
Istina je, nisu SVI u tome.
I nekima, čini se ide baš lako.
Ali taj neko niste vi, i to je to.
Ali bićemo. I vi, i ja.
Svačiji je put različit, i onaj ko ne ume da svoj iznese, ne zaslužuje nagradu.
I neka vam sreća ne leži u uspehu.
Imam još tačno mesec dana da izvojevam svoju bitku i da vam tada pišem o nekim cvetićima i leptirićima i kako sam dobila neki super kul posao i kako se svaki trud u životu isplati.
<3
Do tada...
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može!
Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žetva!
U Matici,
26.7.2017.
AK
E pa, akademija, visoko obrazovanje, istraživačke vode - tu sve sami psi i tojage.
Kao i u Skupštini.
Kao i na Pinku.
Kao i na pijaci.
Kao i u kući.
Kao i u crkvi.
Što mnogo olakšava situaciju.
Saznanje (više spoznaja) da su psi i tojage svuda, a ne samo u mojoj glavi - istu mi je i spasilo. Bar za sada.
U ovoj priči biće puno Njegoša i puno podsećanja da kroz šta god da prolazite u toku svog obrazovanja - niste sami, i fizički, i materijalno, i mentalno. I sve je popravljivo ili promenljivo, uključujući i zdravlje.
Slika žene u tridesetim i muškarca u četrdesetim, recimo, koji izlaze uglađeni iz zgrade naučnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu, ona u cvetnoj haljini do ispod kolena, sa belom biciklom sa korpicom u kojoj su knjige, on u nekim krem pantalonama i beloj majici, sa naocarima, posle biblioteke idu na caj, uvece slusaju klasiku i rano ležu - e, ta slika je izmišljena, isporjektovana i ne postoji.
Svuda je borba, svuda je krv, sve je ružno i svi su zli.
Kao neko ko je dotakao i dno i vrh (čak istovremeno) školovanja, obrazovanja, kvaziakademskog društva i pravog akademskog društvanceta, rešila sam da probam da odgovorim bar na neka pitanja koja dobijam od svojih prijatelja, poznanika, a naročito saradnika iz nekoliko sfera u koje sam uključena. Mislim da je važno da se o unutrašnjim (individualnim, psihološkim) aspektima obrazovanja MISLI, PRIČA, DISKUTUJE.
Dolazi vreme kada će moji Nikolina, Danica, Mihailo, nova mala zapetica (ko razume- shvatiće) i mnoga druga nova deca krenuti u školu. Osećam odgovornost da se potrudim da ne prođu kroz isto.
2. Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.
Da budemo jasni, nema nauke bez znoja i toljaga i svega. I normalno je da se sve ne isplati odmah.
Čujem zaista puno mladih ljudi kojima su nade i bilo kakav radni entuzijazam skrhani, potpuno, jer, jelte, nisu dobili visoko plaćen posao na visokoj poziciji dan posle diplomiranja. Slažem se, muka tokom studija sa apsolutnim opravdanjem u mladima proizvodi osećaj da su i Sizifa i njegov kamen trinaest puta sredili. Shodno tome, svako ljudsko biće oseća potrebu za "nagradom" ili bar "onim što mu sleduje".
E pa, dragi moji, ne ide to tako.
Istina, nekima ide.
Ne svima.
Nagrade dođu kad im je vreme.
Ako se to ne prihvati, posledice na život, snagu, zdravlje, odnose mogu biti kobne.
Zato treba sve svoje snage, sve svoje talente, sve svoje nedaće, strahove i nadanja staviti u Nutribulet, smućkati, i ostaviti u frižider - da odleži.
3. Ko na brdo, ak i malo, stoji, više vidi no onaj pod brdom.
U trenucima kada mi je sve išlo kako sam planirala - konferencije, objave, zanimljiva tema, istraživanje, ideje, konekcije, put u Moskvu, Rijeku, Zagreb, biblioteke... činilo mi se da sam bila na vrhuncu svega. Sa konferencija su me ljudi sa vodećim imenima u neuronaukama (moja izmaštana oblast) ispraćali sa "Vidimo se mi u polju još!" i "Vi ste prava osoba za ovu struku", i ja sam zaista letela. Uz to, moj akademski uspeh je uvek nekako pratio i uspeh u pevanju, pa su tu snimanja, nastupi sa horovima širom Evrope i Rusije, galerije, muzeji, izložbe i svet je zaista bio prelep.
E onda se desilo da je moja već napisana tema, skoro pripremljena za odbranu kao masterski rad, odbijena.
Potom se desilo da nijedna opcija i nijedna sledeća tema za istraživanje koju sam predlagala nije bivala prihvaćena.
I - eto ga. Još 2 meseca do krajnjeg roka za završetak mastera.
Divno.
Ćao doktorske, ćao akademski životu, ćao Matice, ćao Petnice, ćao nauko, ostaj zbogom, volela sam vas ko život!
A onda, onda se dese raspadi privatnog života.
Žrtvuju se odnosi.
Žtvuje se ishrana, san, porodica.
Pa se dobiju i neke ponude.
Pa vam se kaže kako će sve biti drugačije kad dobijete pločicu sa svojim imenom na vratima kancelarije i kad studenti smrtnici počnu da vam govore Vi i Poštovana profesorice.
KOGA BOLI DUPE.
Okej, uvo.
Koga boli uvo, tako ću.
Od ljudi koji žive na fakultetu, imaju svoje ormariće, dolaze prvi, odlaze poslednji, rade besplatno, rade za vas, rade ono što vi ne umete ili, samo nećete, od strastvenih zaljubljenika u nauku - oni koji su ispred (iznad) beznadežnde studentarije dobijaju vrlo lako još jedan serijski proizvod zvani DAJ DA UZMEM DIPLOMU I DA BRIŠEM ODAVDE.
Imam samo jedno pitanje:
Jeste li srećni?
4. Bez muke se pesma ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova.
Ako ste umorni, žedni, gladni, morate da radite 2 posla i da pišete tezu istovremeno, usput da razvlačite kilo boranije na nedelju i po dana, sređujete odnose sa ljudima koje ste sami pokvarili jer niste imali vremena da se bavite odnosima od količine vremena i energije koje ulažete samo u to da vam je glava na ramenima i iznad površine vode (istovremeno), ako ne znate šta ćete sa sobom (a pre 5 godina ste već uveliko imali plan od koga sad nema ni P), NISTE SAMI.
Istina je, nisu SVI u tome.
I nekima, čini se ide baš lako.
Ali taj neko niste vi, i to je to.
Ali bićemo. I vi, i ja.
Svačiji je put različit, i onaj ko ne ume da svoj iznese, ne zaslužuje nagradu.
I neka vam sreća ne leži u uspehu.
Srećan čovek ima velike šanse da bude uspešan, ali uspešnom čoveku nijedno dostignuće ne garantuje sreću.
Papiri ne grle.
Pare ne grle.
Imena uklesana u pločice na vratima kancelarija ne grle.
Imam još tačno mesec dana da izvojevam svoju bitku i da vam tada pišem o nekim cvetićima i leptirićima i kako sam dobila neki super kul posao i kako se svaki trud u životu isplati.
<3
Do tada...
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može!
Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žetva!
U Matici,
26.7.2017.
AK
Коментари
Постави коментар