Nemoj da se šišaš, dečaci vole dugu kosu.
"I ovo si uspela da upropastiš."
Reakcija nekog meni bliskog i važnog na to što sam pokupila stvari i otišla od bivšeg momka.
Ustvari, ko je tu od koga otišao i kad - nećemo o tome.
"Znaš, žensko mora da nauči šta treba da pretrpi zarad mira u kući. I to kakvoj kući. Na Zlatiboru.", reče Neko Blizak.
Ponekad, a verujem da nisam ni prva ni jedina, gledam u tog svog jedinog Nekog Bliskog, jer je drugi odlepršao nekud i pitam se kako li smo uopšte u srodstvu.
Ali valjda to tako ide.
Ali o šišanju je ovde reč, ne o odlascima.
"Super ti je porasla kosa."
"E, jeste, baš sam planirala da je otfikarim."
"E, nemoj, nemoj, momci više vole dugu kosu."
"Preglasno se smeješ", Nataši je jednom neko rekao. "Nemoj u javnosti tako glasno da se smeješ."
"Ej, pa nije to za jednu devojku."
"Ma one su uspešne samo zato što su žene."
"Ma, njoj treba momak, muškarac, da procveta. Videćete, sve će da se sredi kad nađe nekog."
Možda mi trebam ja da procvetam.
I toj nekoj Jeleni, Tijani, kojoj god.
I otkad to žensko cvetanje ide nužno i samo uz odgovarajuću osobu suprotnog pola?
Ne znam u kakvom svetu vi sanjate ovih dana, ali moj pošašavio skroz.
Svetom vladaju gluperde i to je sad provereno, dokazano i potvrđeno. Da kažem tako tek "pa, mi smo ti koji smo to dozvolili", ne mogu, jer mi savest ne da. Svakodnevno moje malobrojne kolege i ja radimo na tome da svaki mikrosvet svakog časa u školi bude prostor da se razvije i to malo kritičkog mišljenja kod mladih, koga je ostalo tek u tragovima.
"Ma sve će to svakako biti namešteno i glupo je da se bilo šta proba."
I ovo se čuje, bar dvaput dnevno, iz usta tinejdžera i mlađih đaka.
I tu je naša propast i naš pakao, ne u Vladi Srbije, ne u malom budžetu za nauku ili za Nišvil.
I u roditeljima koji, iz straha, truju svoju deccu verovanjem da MORA DA SE TRPI SVE DA BI SE UOPŠTE ŽIVELO.
Da, mora da se trpi.
Ne mora toliko.
Moram da pričam, da ne poludim.
O kosi, o šišanju, o tome da je ženi mesto u kuhinji, ili bilo gde drugde, o unapred okamenjenim ulogama, o nepravdi, o tome da nam školstvo pravi od dece debile, da se radi na globalnoj apatiji, da otupimo ko kamenje, pa da nas klešu i stesaju.
al dobro, subota je, pa možemo popiti po kuvano vino, da muke zamirišu na karanfilić, pa da bude lakše.
A možemo i samo nastaviti bezglavo da zurimo u svoje aparate i da ih pustimo da oni zure u nas.
Aj živili vi meni.
Da kupim žuti ukulele.
Da odem u Vrnjačku banju.
Da prekinem da pevam po kafanama.
Da odsečem kosu kad god i se seče.
Da odem na koncert Lare Fabijan.
Da prestanem da budem na dijetama uvek i zauvek.
Što bi rek'o V. Georgijev,
ISKRENO, SAMO ISKRENO!
Vaša,
A.
16.12.2017.
U školi, posle časova (radna subota, drugu ne poznam)
Reakcija nekog meni bliskog i važnog na to što sam pokupila stvari i otišla od bivšeg momka.
Ustvari, ko je tu od koga otišao i kad - nećemo o tome.
"Znaš, žensko mora da nauči šta treba da pretrpi zarad mira u kući. I to kakvoj kući. Na Zlatiboru.", reče Neko Blizak.
Ponekad, a verujem da nisam ni prva ni jedina, gledam u tog svog jedinog Nekog Bliskog, jer je drugi odlepršao nekud i pitam se kako li smo uopšte u srodstvu.
Ali valjda to tako ide.
Ali o šišanju je ovde reč, ne o odlascima.
"Super ti je porasla kosa."
"E, jeste, baš sam planirala da je otfikarim."
"E, nemoj, nemoj, momci više vole dugu kosu."
"Preglasno se smeješ", Nataši je jednom neko rekao. "Nemoj u javnosti tako glasno da se smeješ."
"Ej, pa nije to za jednu devojku.""Ma one su uspešne samo zato što su žene."
"Ma, njoj treba momak, muškarac, da procveta. Videćete, sve će da se sredi kad nađe nekog."
Možda mi trebam ja da procvetam.
I toj nekoj Jeleni, Tijani, kojoj god.
I otkad to žensko cvetanje ide nužno i samo uz odgovarajuću osobu suprotnog pola?
Ne znam u kakvom svetu vi sanjate ovih dana, ali moj pošašavio skroz.
Svetom vladaju gluperde i to je sad provereno, dokazano i potvrđeno. Da kažem tako tek "pa, mi smo ti koji smo to dozvolili", ne mogu, jer mi savest ne da. Svakodnevno moje malobrojne kolege i ja radimo na tome da svaki mikrosvet svakog časa u školi bude prostor da se razvije i to malo kritičkog mišljenja kod mladih, koga je ostalo tek u tragovima.
"Ma sve će to svakako biti namešteno i glupo je da se bilo šta proba."
I ovo se čuje, bar dvaput dnevno, iz usta tinejdžera i mlađih đaka.
I tu je naša propast i naš pakao, ne u Vladi Srbije, ne u malom budžetu za nauku ili za Nišvil.I u roditeljima koji, iz straha, truju svoju deccu verovanjem da MORA DA SE TRPI SVE DA BI SE UOPŠTE ŽIVELO.
Da, mora da se trpi.
Ne mora toliko.
Moram da pričam, da ne poludim.
O kosi, o šišanju, o tome da je ženi mesto u kuhinji, ili bilo gde drugde, o unapred okamenjenim ulogama, o nepravdi, o tome da nam školstvo pravi od dece debile, da se radi na globalnoj apatiji, da otupimo ko kamenje, pa da nas klešu i stesaju.
al dobro, subota je, pa možemo popiti po kuvano vino, da muke zamirišu na karanfilić, pa da bude lakše.
A možemo i samo nastaviti bezglavo da zurimo u svoje aparate i da ih pustimo da oni zure u nas.
Aj živili vi meni.
Da kupim žuti ukulele.
Da odem u Vrnjačku banju.
Da prekinem da pevam po kafanama.
Da odsečem kosu kad god i se seče.
Da odem na koncert Lare Fabijan.
Da prestanem da budem na dijetama uvek i zauvek.
ISKRENO, SAMO ISKRENO!
Vaša,
A.
16.12.2017.
Predivna zeno!
ОдговориИзбриши