Šta to naćera stoku da bude stoka.
Blagovremena napomena: U NASTANKU OVOG TEKSTA NIJE STRADALA NIJEDNA ŽIVOTINJA I OVIM TEKSTOM SE NE ODRIČEM SRPSTVA.
O tumačenju teksta na bilo koji osuđivački način ili ukoliko se osećate prozvanim na bilo koji način posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom ili psihoterapeutom.
Fajront u kafani. Kreće neka pesma neke američke grupe. Gospodin čovek, naočit, vlasnik koječega, Srbin pre svega, grdan, 50 i kusur godina, na kraju svoje obične vikend-pripitosti biva ganut američkom pesmom. Ima decu mojih godina, te, prigodno jednom istom takvom detetu kaže, izlazeći iz kafane:
"Prevedite mu da ga jebem u usta dva puta za juče."
To "JUČE" je bio 24. mart. Dan sećanja na NATO bombardovanje u Srbiji.
E dobro.
Ajmo sad ispočetka.
*******************************************************************************
Ljudi i ludi - to .... nije isto?
Pita Milan mene na jednom od prvih časova srpskog.
Milan je došao ovde iz Amerike, obećane zemlje mnogih Srbendi.
Malo mu teže ide izgovor LJ i NJ, ali DŽ i Đ kida.
Mnogo me naljutio jedan događaj iz jednog mesta, jedne slatke palanke pokraj Novog Sada.
Naime, u toj palanci (neću je imenovati) ima jedna devojka. I u toj palanci ima jedan Milan. S tim što taj Milan nije Milan, nego se zove malo drugačije i dolazi iz jednog drugog sveta preko okeana.
Milan je jer igra kolo.
Milan je jer pije rakiju bolje od svh nas zajedno.
Milan je jer je svaki, čak i one morbidne i nelogične delove srpske (ne)kulture tako šmekerski prihvatio, da nekad poželim da ja imam taj odnos prema svojoj zemlji, a ne knedlu u grlu kad god pročitam mailove šta mi nude "stranci" za moje dosadašnje znanje i iskustvo, a šta moja jadna lepa zemljica.
Milan je jer poštuje sve slave, sve običaje, jer ne padne u nesvest kad kumovi u sred svadbe izvade pištolje pa puuuuucaj (<3), Milan jer poštuje sve čudne načine da izrazimo svoju naklonost prema nekome, kao ono čuveno DE SI KUME PIZDA TI MATERINA.
I sve mu je to ok.
I ne mora da istakne svoju američku zastavu.
Nikad.
Ni na svadbi svojoj.
Srpskoj, masnoj, pravoslavnoj.
I uči srpski.
I trpi me jednom-dvaput nedeljno i uči šta je genitiv, kako se grade pasivne i odnosne rečenice i kako se postavljaju pitanja u svim glagolskim vremenima.
Od mnogih posebnosti i talenata i lepota koje moja zemljica svakodevno ume da iznedri, od iskrene vere, preko plodnih polja, preko bogatih trpeza čak i kad se para nema, preko pamente dece, matematičara takmičara, Petnice i divnih muzičara koji stvaraju magiju u smešnim uslovima, moja zemljica najviše voli da se SEĆA kako je to NEKAD bilo i da lamentuje.
Ne želeći da umanjim važnost sećanja na NATO bombardovanje (a najveće je sećanje u meni, jer se svakog petog gelera i svakog trećeg probijenog zvučnog zida i sama sećam), ovde se radi o tome da je to "časno" sećanje na te tužne dane za našu zemlju povod za naše ljude da ugrizu, opsuju mater, nagrnu na drugo biće, bez razloga..
Radi se o 24. martu u Srbiji.
O 24. martu u Srbiji za jednog Amerikanca.
O bilo kom drugom martu za bilo kog drugog ko nema iste boje u pasošu.
O tome da ne znam šta to natera čoveka da laje, da mrzi, da grize, kad to ničim nije izazvano.
To nije moja zemlja.
To nisu moji ljudi.
Nisu ni vaši.
Recite im.
Vazdušni udari NATO snaga počeli su 24. marta 1999. u 19.45 časova krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore, a završeni su potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine. Prema dostupnim podacima, za 78 dana NATO intervencije poginulo je oko 2.500 ljudi, od toga 1.031 pripadnik vojske i srpske policije. Deca, majke, dužni i nedužni. I to jesu zločini. Ovo su prave tragedije i ožiljci. Ovo su sukobi dve zemlje. Jedne SILE i jedne BEDE.
Dajte mi, samo mi dajte jedan jedini ZNAK, jedan maleni dokaz da će naša međusobna MRŽNJA i međunarodsko jebanje majki da vrati te živote, i ove sa naših, i one sa tamošnjih prostora (jer, nemojmo, i tamo su ljudi ginuli), maleni znak I ĆUTIM DOVEKA.
Ako će to što se sada SEĆAMO kroz mržnju da vrati živote, neću ni zapevati ni progovoriti više nikad.
Savremeni čovek svašta nešto mora.
Mora da plati račune.
Mora da ide na posao.
Deca moraju u školu.
Mora da se ide uspravno.
Mora da se bude Čovek.
Osim kad se ne reši da se bude SVINJA.
Onda više ne mora da poštuje ništa.
„U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Iskustvo nam je palanačko.
Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. "
"Zalud je bure od najskupljeg drveta, ako se u njemu drži uskislo vino.
Zalud usta puna molitve ako je srce prazno…"
Samo ljuta i u iskrenoj nadi da nećemo skončati kao palanka, punih džepova, savijene kičme, i u sopstvenom izmetu.
Ako biti Srbin znači mrzeti bez razloga i nasrtati na drugog čoveka iz kaprica, onda ne znam.
Nek mi oduzmu srpstvo ako sve ovo ovde nije po pravilima srpstva.
Takvo srpstvo i neću.
Iskreno,
~AK~
25.3.2108
O tumačenju teksta na bilo koji osuđivački način ili ukoliko se osećate prozvanim na bilo koji način posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom ili psihoterapeutom.
Fajront u kafani. Kreće neka pesma neke američke grupe. Gospodin čovek, naočit, vlasnik koječega, Srbin pre svega, grdan, 50 i kusur godina, na kraju svoje obične vikend-pripitosti biva ganut američkom pesmom. Ima decu mojih godina, te, prigodno jednom istom takvom detetu kaže, izlazeći iz kafane:
"Prevedite mu da ga jebem u usta dva puta za juče."
To "JUČE" je bio 24. mart. Dan sećanja na NATO bombardovanje u Srbiji.
E dobro.
Ajmo sad ispočetka.
*******************************************************************************
Ljudi i ludi - to .... nije isto?
Pita Milan mene na jednom od prvih časova srpskog.
Milan je došao ovde iz Amerike, obećane zemlje mnogih Srbendi.
Malo mu teže ide izgovor LJ i NJ, ali DŽ i Đ kida.
Mnogo me naljutio jedan događaj iz jednog mesta, jedne slatke palanke pokraj Novog Sada.
Naime, u toj palanci (neću je imenovati) ima jedna devojka. I u toj palanci ima jedan Milan. S tim što taj Milan nije Milan, nego se zove malo drugačije i dolazi iz jednog drugog sveta preko okeana.
Milan je jer igra kolo.
Milan je jer pije rakiju bolje od svh nas zajedno.
Milan je jer je svaki, čak i one morbidne i nelogične delove srpske (ne)kulture tako šmekerski prihvatio, da nekad poželim da ja imam taj odnos prema svojoj zemlji, a ne knedlu u grlu kad god pročitam mailove šta mi nude "stranci" za moje dosadašnje znanje i iskustvo, a šta moja jadna lepa zemljica.
Milan je jer poštuje sve slave, sve običaje, jer ne padne u nesvest kad kumovi u sred svadbe izvade pištolje pa puuuuucaj (<3), Milan jer poštuje sve čudne načine da izrazimo svoju naklonost prema nekome, kao ono čuveno DE SI KUME PIZDA TI MATERINA.
I sve mu je to ok.
I ne mora da istakne svoju američku zastavu.
Nikad.
Ni na svadbi svojoj.
Srpskoj, masnoj, pravoslavnoj.
I uči srpski.
I trpi me jednom-dvaput nedeljno i uči šta je genitiv, kako se grade pasivne i odnosne rečenice i kako se postavljaju pitanja u svim glagolskim vremenima.
Od mnogih posebnosti i talenata i lepota koje moja zemljica svakodevno ume da iznedri, od iskrene vere, preko plodnih polja, preko bogatih trpeza čak i kad se para nema, preko pamente dece, matematičara takmičara, Petnice i divnih muzičara koji stvaraju magiju u smešnim uslovima, moja zemljica najviše voli da se SEĆA kako je to NEKAD bilo i da lamentuje.
Ne želeći da umanjim važnost sećanja na NATO bombardovanje (a najveće je sećanje u meni, jer se svakog petog gelera i svakog trećeg probijenog zvučnog zida i sama sećam), ovde se radi o tome da je to "časno" sećanje na te tužne dane za našu zemlju povod za naše ljude da ugrizu, opsuju mater, nagrnu na drugo biće, bez razloga..
Radi se o 24. martu u Srbiji.
O 24. martu u Srbiji za jednog Amerikanca.
O bilo kom drugom martu za bilo kog drugog ko nema iste boje u pasošu.
O tome da ne znam šta to natera čoveka da laje, da mrzi, da grize, kad to ničim nije izazvano.
To nije moja zemlja.
To nisu moji ljudi.
Nisu ni vaši.
Recite im.
Vazdušni udari NATO snaga počeli su 24. marta 1999. u 19.45 časova krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore, a završeni su potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine. Prema dostupnim podacima, za 78 dana NATO intervencije poginulo je oko 2.500 ljudi, od toga 1.031 pripadnik vojske i srpske policije. Deca, majke, dužni i nedužni. I to jesu zločini. Ovo su prave tragedije i ožiljci. Ovo su sukobi dve zemlje. Jedne SILE i jedne BEDE.
Dajte mi, samo mi dajte jedan jedini ZNAK, jedan maleni dokaz da će naša međusobna MRŽNJA i međunarodsko jebanje majki da vrati te živote, i ove sa naših, i one sa tamošnjih prostora (jer, nemojmo, i tamo su ljudi ginuli), maleni znak I ĆUTIM DOVEKA.
Ako će to što se sada SEĆAMO kroz mržnju da vrati živote, neću ni zapevati ni progovoriti više nikad.
Savremeni čovek svašta nešto mora.
Mora da plati račune.
Mora da ide na posao.
Deca moraju u školu.
Mora da se ide uspravno.
Mora da se bude Čovek.
Osim kad se ne reši da se bude SVINJA.
Onda više ne mora da poštuje ništa.
„U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Iskustvo nam je palanačko.
Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. "
"Zalud je bure od najskupljeg drveta, ako se u njemu drži uskislo vino.
Zalud usta puna molitve ako je srce prazno…"
Samo ljuta i u iskrenoj nadi da nećemo skončati kao palanka, punih džepova, savijene kičme, i u sopstvenom izmetu.
Ako biti Srbin znači mrzeti bez razloga i nasrtati na drugog čoveka iz kaprica, onda ne znam.
Nek mi oduzmu srpstvo ako sve ovo ovde nije po pravilima srpstva.
Takvo srpstvo i neću.
Iskreno,
~AK~
25.3.2108
Коментари
Постави коментар