(Ne)oplemenjeni divljaci.

Dečaci.
Mora blog da radi.

Hahah, ali kad naljutiš blogerku, vidiš, ima jedna caka! Više potencijalnih žrtvi vidi post-ljubavne jadikovke, pa se opseg izbora žrtvi za leto smanjuje. Al šta ću. Zla sam. :)

Spuštam šolju kafe na radni sto zatrpan narandžastim lepljivim papirićima na kojima su:

- poruke za banku, 

• stanični red vožnje autobusa “Novi Sad – Zagreb” (autoprevoznik “Čazmatrans”, glupog li imena), 

- skripta iz psihologije, 

• teze za prezentaciju, 

- krema za ruke, 

• neki paracetamol za snižavanje temperature, 

- kapi za nos i 

• jedno bonsai drvo. 

 - I dve sveće, da. Žuta I crvena. Mirišljave. Žuta za ideje, crvena za ljubav.

Da.

“Moram da budem iskren. Luckasto mi dođe što devojka poput tebe, posle toliko lomova i posle toliko ostavljanja nije naučila da biva ostavljana.”

“Pa nije. I neće.”

Iskreno, i ja sam očekivala vise od sebe ovog puta. Pa zar sve te borbe sa sobom i idejom o Čoveku Koji je Otišao (ne nužno isti čovek, ne nužno samo jedan) ne treba da me dovedu u stanje otpornosti na odlaske, ili, u najmanju ruku, spremnom da ljudi odu?

Pa evo, ne. I drago mi je da je ne.

Kažu učene glave da kad se izložiš i kad naglas izgovoriš šta te muči, dobije četvrtu dimenziju, dobije noge, i postaje lakše da ga šutneš u pozadinu. Mislim, u dupe. I da ode. 

Ostalo mi je u memoriji da sam nekome pričala nešto ovako:

“Ljubav – to je sve super. Ali:

1. Njegove primedbe NISU TI.

2. Njegove želje NISU TI.

3. Vrediš. 

4. "Pa nisi baš lepa danas.” je nisko i nepotrebno.

5. Ljubav smrdi na kiseli kupus.

(To je ono što drugima dajemo najbolje savete, dok ih istovremeno sami nikako ne sledimo, ne?)

Taj “on” koga pominjem nije niko određen. Dobro, jeste malo.

Taj “on” koga pominjem je ponajviše glas u glavi, neki “paralelni ja”, koji mi je najveći neprijatelj u svim lomovima. Odlučila sam da taj “on” bude lišen svega što je vezano za mene. Taj "on" može da bude drug, drugarica, porodica. Neka taj “on”, za sada bar, bude samo podivljali dečak sa pravom na izbor.

Tarzan u borbi sa vetrenjačama.

“Priroda je čoveka učinila dobrim,

društvo zlim;

priroda je čoveka učinila slobodnim,

društvo je od njega napravilo roba;

priroda ga je učinila srećnikom,

a društvo jadnikom.“

Žan-Žak Ruso (Jean-Jacques Rousseau, 1712-1778)

              Priča o divljem dečaku koga su odgajili veliki majmuni i nazvali Tarzan dobro nam je poznata od malena. On je čovek čije je prvobitno stanište džungla. Celog života ostao je u džungli. Kao i mi danas, uostalom. Sa jednom razlikom, pardon.

 Tarzan nije bio zarobljen u džugli. Mi jesmo. 

Svako u svojoj, ponaosob.

Bio je go, bez oružja, izgubljen, nalik običnom čoveku sa ulice. Međutim, u modernoj mitologiji 20. i 21. veka tek treba odrediti njegovu ulogu. Za razliku od ostalih (super-) heroja koji nam se nude i nameću, poput Betmena, Supermena, Spajdermena, Barbikinog Kena, zimzelenog Dzordz Klunija, Mr Big-a iz serije Sex & the City“ i drugih, za koje se zna šta predstavljaju i koji je njihov zadatak, Tarzan ostaje nedorečen, nedefinisan u potpunosti.

Kao i Čovek dvadeset prvog veka. Ni čovek ni majmun.

• Zakoni po kojima se vodi nisu ni ljudski ni životinjski.

• Spreman je da ubije.

• Zver koja ubija zveri.

• I zver koja je napala usnulog čoveka.

• Pravda koju sprovodi samo je njegova. Pravda usamljenog Boga, koji više predstavlja

produženu ruku džungle, prirode nego misleću volju čoveka.

Nije baš da sam prva koja se bavi Tarzanom. No, evo i mog Tarzana.

Pored svih stvari, moj Tarzan je i klasičan baja.

Sa dobrom pričom, sa dobrim forama za početak interakcije, s unapred odabranim vokabularom, mestima za izlazak, koracima. Nalazi lijane po kojima će se verati. Poigra se. Ode.

„On je moderni prototip one vrste više-no-običnih, svima poznatih bića koja svoj čaroban život vode u sanjarenjima;

on je

• idealan junak, 
• uzvišeni vitez, 
• emancipovana druga strana nas samih, oslobođena okrutne tamnice rutine naših života. 
• On je ono nostalgično u nama, ono što smo sami, na našu sliku i priliku, stvorili, nepobediv, besmrtan…on je izraz naše tajne želje da budemo lišeni svakog oblika beznačajnosti, frustracije, degradacije. 
• Opet, ništa manje čovek, ništa više super-ego. 
• On nije Supermen. 
• Ne može vitlati munjama, čarati, gađati supersoničnim projektilima. Jedino njegovo praktično oružje za odbranu je prastara, primitivna naprava, dugi zub, nož iz praskozorja ljudskog postanka u osvitu novog doba. 
• Izbija iz tkanja od kojeg se predu mitovi naših mladalačkih čežnji i formira se centralni lik fantazije da bi odleteo ostavivši samo svoj odraz zauvek uhvaćen u našim sećanjima, sjajni delić u kojem se mešaju mit i snovi.“

Desetak Velikih Odlazaka (tako volim da im tepam)  i 5 kesica Fervex-a kasnije, u sobi svog studentskog doma, dok mi je cimerka na ispitu, a moji rokovi neumorivo blenu u mene i bespomučno očekuju, otkrivam nešto meni bitno.

Pobedila sam:

1. U borbi „Da li sam ono što neko očekuje da budem ili težim da budem ono što treba da budem?“

2. U borbi između sebe i ogledala.

3. U borbi da ostanem na svom putu. Nimalo pravom. Nikako homogenom. Nikako idealnom. Delom izabranom.

Ali sam sama.  

Ne usamljena, samo sama.

Slika čupave tridesetogodišnjakinje sa kafom i lap-topom i knjigama u 3 ujuturu? Da, možda je to fina slika za internete. Po prvi put mi se ne sviđa. Po prvi put i ta slika (kao i sve slike parova koji zagrljeni šetaju pored reke) smrdi na kiseli kupus. 

Voleću opet.

Voleću i dalje, zapravo. Opet, iznova, jače.

Tarzani su kao vetrenjače. I ja sam pomalo Tarzan.

But guess what... 

Ne bojim se vetrenjača. Znam kako rade.

Srdačno,
Vaša A.

21.4.2015.
Studentski dom "Feješ Klara", Novi Sad, soba 3*