Zašto mi niko nije rekao da u pirinču može biti buba?
(Svađa sa Austrijom, izdanje četvrto)
Treća godina studija.
Austrija, Klagenfurt, dan sto i neki valjda.
Ustvari, obzirom da je meni vreme isto što i gospođi Dalovej (za one koji gospođu ne poznaju lično, lujka jedna, niko od suštinske važnosti), možda je ova brojka od sto i nešto preterana. Kao i sve što kažem, uostalom. U stilu „Da nije bilo Kosmodiska, ovo slatko danas ne bi bilo na mom stolu“, najpre bih svečano da se zahvalim Vladi Republike Srbije što sponzoriše moju nomadsku prirodu lutanja po bespućima nepojmljive i uglađene Evrope i učenje u kojekakvim belosvetskim sveučilištima. Živi bili i još me dugo sponzorisali!
Vidite ovako. Egzistencijalna pitanja uglavnom navru u glavu pred ispitne rokove. Ni sada nisu izostala. Tačna kao sat. Dva dana pred ispit. Nemilosrdna, u punom sjaju. Inspiraciji i šarmantnim basistima ne umem da kažem „Ne“. Studiranje u inostranstvu te tera da misliš. I to da misliš u prazno. Budiš se među nepoznatim žutim, crnim i kakvim-sve-ne licima. Kroz hodnike futuristički uređenih biblioteka sudaraš se sa Indijom, Kinom, Urugvajem, Čileom, Francuskom i ostalima, u studentskom restoranu (a namerno ne kažem „menza“, nego „restoran“) te poslužuje tamnoputa Indijka, zemljake srećeš po gradilištima i u bečkim toaletima, a sa Hrvatima i Bosancima si na „srce moje“, jer su granice smejurija i moderna izmišljotina. Kulturoloških šokova i prekratkih rokova na izvoz.
Sredina u kojoj si, u slučaju da si bačen na milost i nemilost "inostranstva", tera te da sve brže hrliš u nepovrat razočarenja srednjih godina. Budimo realni, najviše dva posto nas neće odrasti u nadrndane neostvarene devojčice/dečake srednjih godina koji će svojoj deci tovariti teret te neostvarenosti na mala leđa. Čaša gore i kapa dole za one koji mogu da tvrde da takvi nikada neće postati. Kako sam od pirinča stigla dovde ne znam i ne pitajte.
Znam, mama, da bi ti mnogo volela da sam ja neka nadprosečna studentkinja koju sponzoriše Republika da šara po belom svetu. A nije tako. Skoro da su svojoj ne-nadprosečnosti uživam kao u Mocart kuglama. Skoro. A to što si me terala da učim enciklopedije napamet i rešavam zapreminu Aqua Viva flaše za vodu još pred rat 1999. sad me baca u sledeću situaciju: sva ugušena svojom neočekivanom prosečnošću rame uz rame sa evropskim kolegama grcam i ridam nad šerpom pirinča po kojoj mili neka gamad. Eto mog razočarenja. Htedoh sebi da skuvam ručal za sutra. Otvaram kesu pirinča, a unutra - gamad! A ja rešenje ne znam. U knjizi ne piše. Ostadoh gladna sutra, izgleda.
Deco i Velika Deco, naučite sebi drage prvo kako da iz žita istrebe kukolj, skuvaju grašak, pirinač, ispeku hleb, jaja, pa tek onda kako se kalio čelik i kako se osmehom boriti protiv zla.
Treća godina studija.
Austrija, Klagenfurt, dan sto i neki valjda.
Ustvari, obzirom da je meni vreme isto što i gospođi Dalovej (za one koji gospođu ne poznaju lično, lujka jedna, niko od suštinske važnosti), možda je ova brojka od sto i nešto preterana. Kao i sve što kažem, uostalom. U stilu „Da nije bilo Kosmodiska, ovo slatko danas ne bi bilo na mom stolu“, najpre bih svečano da se zahvalim Vladi Republike Srbije što sponzoriše moju nomadsku prirodu lutanja po bespućima nepojmljive i uglađene Evrope i učenje u kojekakvim belosvetskim sveučilištima. Živi bili i još me dugo sponzorisali!
Vidite ovako. Egzistencijalna pitanja uglavnom navru u glavu pred ispitne rokove. Ni sada nisu izostala. Tačna kao sat. Dva dana pred ispit. Nemilosrdna, u punom sjaju. Inspiraciji i šarmantnim basistima ne umem da kažem „Ne“. Studiranje u inostranstvu te tera da misliš. I to da misliš u prazno. Budiš se među nepoznatim žutim, crnim i kakvim-sve-ne licima. Kroz hodnike futuristički uređenih biblioteka sudaraš se sa Indijom, Kinom, Urugvajem, Čileom, Francuskom i ostalima, u studentskom restoranu (a namerno ne kažem „menza“, nego „restoran“) te poslužuje tamnoputa Indijka, zemljake srećeš po gradilištima i u bečkim toaletima, a sa Hrvatima i Bosancima si na „srce moje“, jer su granice smejurija i moderna izmišljotina. Kulturoloških šokova i prekratkih rokova na izvoz.
Sredina u kojoj si, u slučaju da si bačen na milost i nemilost "inostranstva", tera te da sve brže hrliš u nepovrat razočarenja srednjih godina. Budimo realni, najviše dva posto nas neće odrasti u nadrndane neostvarene devojčice/dečake srednjih godina koji će svojoj deci tovariti teret te neostvarenosti na mala leđa. Čaša gore i kapa dole za one koji mogu da tvrde da takvi nikada neće postati. Kako sam od pirinča stigla dovde ne znam i ne pitajte.
Znam, mama, da bi ti mnogo volela da sam ja neka nadprosečna studentkinja koju sponzoriše Republika da šara po belom svetu. A nije tako. Skoro da su svojoj ne-nadprosečnosti uživam kao u Mocart kuglama. Skoro. A to što si me terala da učim enciklopedije napamet i rešavam zapreminu Aqua Viva flaše za vodu još pred rat 1999. sad me baca u sledeću situaciju: sva ugušena svojom neočekivanom prosečnošću rame uz rame sa evropskim kolegama grcam i ridam nad šerpom pirinča po kojoj mili neka gamad. Eto mog razočarenja. Htedoh sebi da skuvam ručal za sutra. Otvaram kesu pirinča, a unutra - gamad! A ja rešenje ne znam. U knjizi ne piše. Ostadoh gladna sutra, izgleda.
Deco i Velika Deco, naučite sebi drage prvo kako da iz žita istrebe kukolj, skuvaju grašak, pirinač, ispeku hleb, jaja, pa tek onda kako se kalio čelik i kako se osmehom boriti protiv zla.
„Draga mama, život je jedna velika...da ne lajem, nema veze, ti znaš. To je sve lutrija, a ja ne odustajem od svog broja dok igra traje. Izgubim neku bitku, dobro, al vremena još ima u neograničenim količinama. I ja se držim, još kako se držim. I ne brini puno o tom šta ću biti. Mogu se kockati, londrati, piti i mogu pasti na niske grane, al ne boj se, nikad neću biti kao Bane.“
Za lake noći, dobra jutra, zadovoljne osmehe kad se pogledate u ogledalo i u oči vama dragih, uprostite, oprostite i radite puno. Rad leči. Danas je 10. januar i odlučila sam da još nisam spremna da sama kuvam pirinač, već ću sutra, zahvaljujući gorepomenutoj i svepoštovanoj Vladi, kupiti nešto „za usput“ na putu sa fakulteta. Srećan vam petak!
Iskreno,
A.K.
Austrija, Klagenfurt,
10.1.2014.
Коментари
Постави коментар