У Нишу сви ћошкови друкчије миришу.

У Нишу сви ћошкови друкчије миришу


Мало се смешим
Па мало тешим
мало заплачем
па онда станем.


Све чешће грешим,
глупаво грешим.
Мало јаукнем,
Па опет станем.

У Нишу девојке,
Крушке,
Јабуке,
Мостови,
Корење,
Дрвеће,
Цвеће,
Бине,
Униформе
и сви што дишу
друкчије миришу.

Можда због сунца?
Можда због воде?
Воде ме воде дубоке неке,
па све газим реке далеке,
мало се смешим,
па мало тешим,
мало заплачем,
 па онда станем.

И опет станем.
Затворим Ниш
У теглу једну,
са све мирисима и слатким гресима.
Ту теглу вредну са собом носим,
Па се дичим.
Па се поносим.
Опет се тешим,
и опет смешим.

Неко у тегле зимницу ставља:
паприке слатке,
паприке љуте,
а ја чувам осмехе
за све Странце љуте
да их утешим.
     Да им се мало смешим.
        Онако „нишки“,
           Онако право,
                   Онако искрено
да им се смешим...

Јер нема свако свој град у себи.

Ал има гард.

        Зато у Нишу сви лепше миришу.

Јер градом дишу.

           Слободно дишу.

И кад су тужни,

    тад стихове пишу

      У мом родном Нишу.

Калча и Чапа отпоздраве сваког

Тамо у центру,

тик пре Сокака.

Један је Сокак

      где вино служе

       слађе но игде,

              лепше но свуда.

И нека залута

     Та глава луда

            У наше Сокаче.

Служи се вино,

чује се песма,

ту је и чесма,

и осмех благ.

Бриге и море - однео их враг!

http://www.youtube.com/watch?v=5QC5baQW0I0

Носталгије учинише своје.

И даље ваша,

А. :)


Ниш, 

23.7.2014.