I čarape na tufnice.

Što sam? Tko sam? 

                                     Ja sam samo sanjar 

                                          čiji pogled gasne 

                                                             u magli i memli.

I nervozni poštar. I usnulo dete. I kafe-manijak. I čarape na tufnice.

I 15 boja kose za 3 dana.

I lude ljubavi.



I umišljene. I lepe. I nedozvoljene.

Često srećna.
Unutra tužna.


I miris knjiga. I prolivena kafa. I iskren osmeh. I iskren prekor.
I strah. Od koračanja po zemlji, zubara, loših ljudi, manjka iskrenosti, lažnih reči, praznih posuda za kafu, nestanka toalet-papira, previše otvorenosti, ličnih pitanja, bliskosti.

Strah od reči. Reči:
-mi
-zajedno
-zauvek
-nikad
-zub
-anestezija
-imunitet
-otac
-brokoli
-kameleon
-lisica
-jezičara
-snajka
-svekrva
-venac
-manjak
-storno
-egzit
-mi
-mi
-mi.


Hajde da se nikad ne definišemo. Hajde da nikad ne znamo ko su to "mi". Hajde da stalno budemo dukčiji. Hajde da rastemo. Hajde da nam papiri ne govore ko smo i zastave ne govore čiji smo. Hajde da pišemo i latinicom i ćirilicom. Hajde da imamo dvojna državljanstva. Da se ne upoznamo do kraja. Da šetamo goli.
Da kažemo sve. Da tajimo ljubav. Da se ne znamo. Da se branimo. Da se čuvamo.

Da smo svoji.

Da se smejemo.


Hajde da nikad ne kažemo "zauvek". Hajde da ne znamo dokle ćemo stići.
Da ne znamo granice.
Ni početak, ni kraj.
Iz nemira u mir i u beskraj.


Hajde da se više otac i majka nikad ne potuku. Da otac ne ostavi porodicu. Da deca dok su deca ne moraju da rade.

Da deca dok su deca imaju detinjstvo.

Da se deca dok su deca vole.

Jedino tada je pravo.



Hajde da nam niko ne kaže kada i koga smemo da volimo.
Da me pustiš.
Da te pustim.
A da opet budem tu.


Da sanjamo.
Da smo na zemlji.

Da me ne gledaš čudno kad se farbam u crveno i nosim duge crne suknje. I čarape na tufne.


Jer volim:
-majku
-kafu
-nebo
-more
-note
-klavir
-Beč
-zečeve
-Haskije i Radovana
-svitanja
-iskreno
-ludo
-jezike
-aerodrome
-ptice
-rekla sam nebo?
-flaute
-kafu
-zvezde
-tviter
-kapora
-lepe nokte
-prijatelje
-prave
-takmičenje
-scenu
-reflektore
-orkestre
-biblioteke
-stare knjige
-solun
-delfine
-zmije
-kad mi neko ukrade ćebe u sred Beča
-tekilu
-fiću
-juga
-čaj
-nebo
-zvezde
-i čarape na tufnice.



Nemam šta drugo da dam.
Osim toga: ustajalog mirisa kafe, strpljenja, umeća da čekam beskrajno dugo i čarapa na tufnice.


Jednom godišnje. Jednom godišnje dođe taj momenat kad moram da dođem kući. Spustim kofere, bacim pasoš u fioku i prekopam sve što treba i sve što se gomilalo tokom godine.
Jednom godišnje, majka pukne i vrisne na mene pitanjima kad ću konačno "...da prekinem da prdim unaokolo s poezijom" i "onim mojim vrištanjem u mikrofon" i "kad ću da uradim nešto što će imati nekog smisla" - recimo, da rodim petorke, pošto su meni najbliži uglavnom "bar taj posao odradili".
Jednom godišnje.

A uglavnom se tada zadesi i neka dodatna muka, ili sa zdravljem, ili izgubim nekog (manje ili više bliskog) dragog, ili sve odjednom.

Sad je sve odjednom.

Iako ništa ne razumem, sve kao da, s vremena na vreme, dobija smisao. Na trenutke opet gubi, pa vraća, pa gubi, pa vraća, i tako u krug...

Jedno znam.
Imam glavu, njome da mućkam, i kafu, njome da se potpomažem kad krene glava da pada. I note. I čarape na tufnice.



Gubićemo jedne i dobijati na dar druge.

Večna slava izgubljenima.
Večna sreća podarenima.

Jednom mi je razredna rekla da ni slučajno "ne ošljarim" ni na jednom polju i da "nije posle mene potop". I da se priberem. Priberi se, devojko. 
"Ošljarila" sam sa pisanjem dok su mi trivijalnosti bile bitnije, pa se ponovo osilih i prionuh.

Svet je miran dok je nama čarapa na tufnice.
Verujte. ;)






Vaša i samo vaša,
za koji dan ponovo nasmejana,
A.


23.7.2014.
U Nišu