Између две маштарије.
Баш сам вапила за тим да ме неко спасе.
Да дође, да се појави, да буде мистериозан, спаси ме и оде заувек.
Очекивала сам то од свакога ко би се појавио.
Љутила се и окретала леђа када се моје фантазије не би испуниле.
Редовно.
Да дође, да се појави, да буде мистериозан, спаси ме и оде заувек.
Очекивала сам то од свакога ко би се појавио.
Љутила се и окретала леђа када се моје фантазије не би испуниле.
Редовно.
Тог срећног, златног дана у Београду сам
осетила сигурност. Никад се ни поред кога нисам тако сигурно осећала. А требало
ми је. До сигурности коју себи „стварам“, другу нисам ни осетила. Зато нисам
желела да он, Случајни (Не)Срећник, оде. Бар не сада.
Нисам се осећала спашеном. Ни збринутом. Ал ето, продала бих и душу и тело за тих пар тренутака трчања по Кнез Михајловој, за сладолед од чоколаде, гурманску пљескавицу и светлуцави Калемегдан. И руку у руци. И срцу у руци. И продала сам, чинило ми се.
Само-њима никад довољно, не? Увек та једна „ствар“ зафали. Била сам дама и фина и смерна и више него што је требало, волео је то да каже. Кротка је права реч. А волела сам га стварно.
Нисам се осећала спашеном. Ни збринутом. Ал ето, продала бих и душу и тело за тих пар тренутака трчања по Кнез Михајловој, за сладолед од чоколаде, гурманску пљескавицу и светлуцави Калемегдан. И руку у руци. И срцу у руци. И продала сам, чинило ми се.
Само-њима никад довољно, не? Увек та једна „ствар“ зафали. Била сам дама и фина и смерна и више него што је требало, волео је то да каже. Кротка је права реч. А волела сам га стварно.
И ето, он леп, жив, здрав, а ја га већ окитила перфектом.
Трауме из младости, шта ћу.
Једном је Неко Диван побегао на Онај Свет (знате га, немогуће да га нисам до сада поменула), а да није ни стигао да сруши моје маштарије о њему самоме. Па маштарије остале да висе. Беспрекорне и вечне. У ваздуху, у души, међу нотама, у киши. Није лако живети с маштаријама и истовремено палити свеће на месту где земља нивелише све. Као да хиљаду пламена обавија ваше тело и мрве га и муче све док се маштарија не одвоји од тела и одлети где јој је место – у неповрат.
Први пут после преживљене (хм?!) кажњене маштарије сам маштала поново. О некоме ко је ту, и ко ће тек бити. Можда не поред мене, вероватно поред неке једноставније (да не кажем „лаке“, ако ме разумете). А можда се и скупи под мојом руком, угнезди се и воли ме заувек. Ко зна.
За сада су све моје маштарије бежале од мене, на овај или онај начин. Када кажем „маштарије“, мислим на мужјаке своје врсте који су, док су поред мене, тотално бивали обавијени велом мојих пројекција.
Кад заволим, ја упозорим лепо људе да они немају ништа с тим.
Ја сам их удесила по мери тако да могу слободно да их волим. „Јер све што љубимо створили смо сами.“
А нисам волела пуно, ни лудачки. Само једном тужно.
И рекла да нећу више никад.
А кад то обећате и уз то палите свећу на месту где земља све нивелише, е тад сте...у сосу. До гуше.
Али пливам ја, још како пливам. Пружи каткад неко руку, каткад наиђе чамац. Снађу се људи, шта ћеш.
Кажу да Она Једна Права Маштарија не може отићи „заувек“, јер „заувек“ не постоји, али се склони у заклон када наиђе неко нов, реалан и диван.
Збогом плава маштаријо.
До следеће свеће између две маштарије...
Трауме из младости, шта ћу.
Једном је Неко Диван побегао на Онај Свет (знате га, немогуће да га нисам до сада поменула), а да није ни стигао да сруши моје маштарије о њему самоме. Па маштарије остале да висе. Беспрекорне и вечне. У ваздуху, у души, међу нотама, у киши. Није лако живети с маштаријама и истовремено палити свеће на месту где земља нивелише све. Као да хиљаду пламена обавија ваше тело и мрве га и муче све док се маштарија не одвоји од тела и одлети где јој је место – у неповрат.
Први пут после преживљене (хм?!) кажњене маштарије сам маштала поново. О некоме ко је ту, и ко ће тек бити. Можда не поред мене, вероватно поред неке једноставније (да не кажем „лаке“, ако ме разумете). А можда се и скупи под мојом руком, угнезди се и воли ме заувек. Ко зна.
За сада су све моје маштарије бежале од мене, на овај или онај начин. Када кажем „маштарије“, мислим на мужјаке своје врсте који су, док су поред мене, тотално бивали обавијени велом мојих пројекција.
Кад заволим, ја упозорим лепо људе да они немају ништа с тим.
Ја сам их удесила по мери тако да могу слободно да их волим. „Јер све што љубимо створили смо сами.“
А нисам волела пуно, ни лудачки. Само једном тужно.
И рекла да нећу више никад.
А кад то обећате и уз то палите свећу на месту где земља све нивелише, е тад сте...у сосу. До гуше.
Али пливам ја, још како пливам. Пружи каткад неко руку, каткад наиђе чамац. Снађу се људи, шта ћеш.
Кажу да Она Једна Права Маштарија не може отићи „заувек“, јер „заувек“ не постоји, али се склони у заклон када наиђе неко нов, реалан и диван.
Збогом плава маштаријо.
До следеће свеће између две маштарије...
P.S. Objavljeno mnoooogo kasnije.
Vaša,
A.
;)
Коментари
Постави коментар