Puno se priča premalo se ljubi.
http://www.youtube.com/watch?v=ZvzP22GCzGE
Od sutra počinje udarna ispitna nedelja, pa je, razume se, pravo vreme da malo prozivam i sumiram ovonedeljna saznanja od životne važnosti.
Ovako, da rezimiramo:
Mi, devojčice, volimo da se ljubimo.
Vi, dečaci, mislite da hocemo filozofiju života serviranu uz ruže na jastuk i puno, puno priče o nepojmljivim dubinama nasih umova. Gde li nestade ono Vreme Lupanja Rukom o Sto? Ni ruke nisu više ono što su nekad bile. Ili sam ja sve pogrešno shvatila?
Ovako, da se malo bolje razumemo: niti ja poznajem dečake toliko, niti imam pojma o onoj misaonoj imenici koja zbirno označava leptire i ostale aždahe po stomacima (pocinje na „Lj“). Ipak, umoriše mi se ruke od platonskog prstenja i gledanja po hodnicima, pa da vam kažem koje dve-tri lepe reči.
Devojčice uvek izaberu dečake tako da se upletu u najzamršeniju mrezu mazohistickih vežbi za svoj kardiovaskularni sistem.Volimo mi to tako, ne? Kardio je super: u teretani, na nišavskom keju ili bazenu. Nikako u glavi.
Evo jednog dečačkog prototipa (drugačije rečeno: dečačke prototipčine, da proste izuzeci, ljubi ih majka):
Festival beskrajnog, cikličnog teoretisanja o životu, granicama i tome kako je biti u vezi glupo jer uvek neko bude povređen. Ma nemoj? Pa šta? Hajde umesto toga nek nam prsti budu zauvek okićeni njihovim platonskim prstenjem. Zadovoljićemo se svim tim prepametnim replikama na zbivanja oko njih, jer su, naravno, previše uzviseni za sve te „prosečne“ stvari kojima se taj „obični“, „prosečni“ svet bavi. Hrane se Kantom i Frojdom (dobro, to volim), lamentuju nad prosloscu, jer je bila toliko svetla da su morali da nose sunčane naočare da bi uopste mogli da zakorače ka buducnosti. Naravno, svaki koncept vremena im je nepojmljiv, svaka stega besmislena, svaki sistem loš. Započeli su, vrlo verovatno, po dva-tri fakulteta i nijedan nisuzavršili, jer su, razume se, bili previše pametni u odnosu na te đilkoše i granične neuspehe od ljudi koji su im predavali. Pa da.
I svi imaju neku tamo Jovanu/Jelenu/Mariju (lepa imena, nasumično odabrana) u prošlosti koja im je branila i noge da peru sami, a kamoli da prozbore koju sa izvesnom Drugaricom iz Srednje. Sada su potpuno slobodni, bez plana za budućnost, slušaju (ili ne-daj-Bože sviraju) dobru muziku i povremeno okrepe svoje blistave umove nekim praškom sumnjivog sastava. Jer, kreativnost i unikatnost je na prvom mestu.
Ponekad mi se čini, toliko smo svi unikatni da je „obično“ postalo retkost.
A možda samo biram te takve tipčine.
A mi, žene, e to je već prava šarada.
Nemoj prva da se javiš.
Čekaj 72 sata.
Nemoj da ga često zoveš, da ne izgledaš previše zagrejano.
Budi drugačija.
Pusti ga da čeka.
Stavi mu do znanja da možeš i bez njega.
Nemoj da odgovoriš na poruku odmah.
Da se sve liste slične gorenavedenojprecrtaju, isključi pretplata na Kosmopolitene, Wannabije, i ostale tričarije i spusti lopta na zemlju. Može Njegoš umesto toga. "Ćud je ženska smiješna rabota..." Da se, potom, popije vino/pojede kockica čokolade i uzme telefon u ruke.
To sam samo htela da vam kažem, idem sad da učim.
Sve generalizacije, stereotipi i hiperbole su podsvesno namerne i spontane. Svaka sličnost sa stvarnim osobama ista takva.
Nemojte me razumeti pogrešno: dečaci, volimo vas takve kakvi ste: nezaineteresovane za to što imamo osećaj da nešto nije u redu, neorganizovane i tvrdoglave (čast izuzecima). Ćutite i ljubite nas.
I nisam tamo neka ljuta devojčica bez dečaka u svojoj dvadeset-i-kojoj koja se sad zatrpava kilom čokolade i glumi Keri Bredšo misleći na Zverku i sve te neke propale sudare po Beogradima. U svakom gradu nađem malo Beograda, otud množina. Ja sam svoje liste spalila/bacila/pocepala. Mom (budućem, iako jadnik još ne zna radosne vesti) dečaku je sutra rođendan, idemo u francuski restoran da pijemo vino i da ga učim srpski. Ne psovke, ne narodnjake, nego pravi, lepi srpski.
Možda je to rešenje. Da izaberemo dečake koji ne govore naš jezik onako kako treba. Da se prvo malo ljubimo, a onda i da malo propričamo.
Post Scriptum za sve ljude koji su završili ovde, ako im padne neka luda ideja na pamet zbog ovog pisanija:
O indikacijama,merama opreza i nezeljenim reakcijama na lek,posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom.
Sve zasluge za nalet inspiracije idu slici (po kojoj pisanije dobiše ime i preime), a koju videh na profilu svoje prijateljice Katarine Belić, sinonim za inventivnost i genijalne reportaže iz beogradskih čitaona.
Mama, znam da me špijuniraš i čitaš ovo, žao mi je ako ovako saznaješ da ti je devojčica porasla. :)
Be happy. Be simple. Be loved.
Iskreno i u nadi da vam ublaži januar,
Vaša A.
19. januar 2014.
Klagenfurt, Austrija
Od sutra počinje udarna ispitna nedelja, pa je, razume se, pravo vreme da malo prozivam i sumiram ovonedeljna saznanja od životne važnosti.
Ovako, da rezimiramo:
Mi, devojčice, volimo da se ljubimo.
Vi, dečaci, mislite da hocemo filozofiju života serviranu uz ruže na jastuk i puno, puno priče o nepojmljivim dubinama nasih umova. Gde li nestade ono Vreme Lupanja Rukom o Sto? Ni ruke nisu više ono što su nekad bile. Ili sam ja sve pogrešno shvatila?
Ovako, da se malo bolje razumemo: niti ja poznajem dečake toliko, niti imam pojma o onoj misaonoj imenici koja zbirno označava leptire i ostale aždahe po stomacima (pocinje na „Lj“). Ipak, umoriše mi se ruke od platonskog prstenja i gledanja po hodnicima, pa da vam kažem koje dve-tri lepe reči.
Devojčice uvek izaberu dečake tako da se upletu u najzamršeniju mrezu mazohistickih vežbi za svoj kardiovaskularni sistem.Volimo mi to tako, ne? Kardio je super: u teretani, na nišavskom keju ili bazenu. Nikako u glavi.
Evo jednog dečačkog prototipa (drugačije rečeno: dečačke prototipčine, da proste izuzeci, ljubi ih majka):
Festival beskrajnog, cikličnog teoretisanja o životu, granicama i tome kako je biti u vezi glupo jer uvek neko bude povređen. Ma nemoj? Pa šta? Hajde umesto toga nek nam prsti budu zauvek okićeni njihovim platonskim prstenjem. Zadovoljićemo se svim tim prepametnim replikama na zbivanja oko njih, jer su, naravno, previše uzviseni za sve te „prosečne“ stvari kojima se taj „obični“, „prosečni“ svet bavi. Hrane se Kantom i Frojdom (dobro, to volim), lamentuju nad prosloscu, jer je bila toliko svetla da su morali da nose sunčane naočare da bi uopste mogli da zakorače ka buducnosti. Naravno, svaki koncept vremena im je nepojmljiv, svaka stega besmislena, svaki sistem loš. Započeli su, vrlo verovatno, po dva-tri fakulteta i nijedan nisuzavršili, jer su, razume se, bili previše pametni u odnosu na te đilkoše i granične neuspehe od ljudi koji su im predavali. Pa da.
I svi imaju neku tamo Jovanu/Jelenu/Mariju (lepa imena, nasumično odabrana) u prošlosti koja im je branila i noge da peru sami, a kamoli da prozbore koju sa izvesnom Drugaricom iz Srednje. Sada su potpuno slobodni, bez plana za budućnost, slušaju (ili ne-daj-Bože sviraju) dobru muziku i povremeno okrepe svoje blistave umove nekim praškom sumnjivog sastava. Jer, kreativnost i unikatnost je na prvom mestu.
Ponekad mi se čini, toliko smo svi unikatni da je „obično“ postalo retkost.
A možda samo biram te takve tipčine.
A mi, žene, e to je već prava šarada.
Da se sve liste slične gorenavedenoj
To sam samo htela da vam kažem, idem sad da učim.
Sve generalizacije, stereotipi i hiperbole su podsvesno namerne i spontane. Svaka sličnost sa stvarnim osobama ista takva.
Nemojte me razumeti pogrešno: dečaci, volimo vas takve kakvi ste: nezaineteresovane za to što imamo osećaj da nešto nije u redu, neorganizovane i tvrdoglave (čast izuzecima). Ćutite i ljubite nas.
I nisam tamo neka ljuta devojčica bez dečaka u svojoj dvadeset-i-kojoj koja se sad zatrpava kilom čokolade i glumi Keri Bredšo misleći na Zverku i sve te neke propale sudare po Beogradima. U svakom gradu nađem malo Beograda, otud množina. Ja sam svoje liste spalila/bacila/pocepala. Mom (budućem, iako jadnik još ne zna radosne vesti) dečaku je sutra rođendan, idemo u francuski restoran da pijemo vino i da ga učim srpski. Ne psovke, ne narodnjake, nego pravi, lepi srpski.
Možda je to rešenje. Da izaberemo dečake koji ne govore naš jezik onako kako treba. Da se prvo malo ljubimo, a onda i da malo propričamo.
Post Scriptum za sve ljude koji su završili ovde, ako im padne neka luda ideja na pamet zbog ovog pisanija:
O indikacijama,merama opreza i nezeljenim reakcijama na lek,posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom.
Sve zasluge za nalet inspiracije idu slici (po kojoj pisanije dobiše ime i preime), a koju videh na profilu svoje prijateljice Katarine Belić, sinonim za inventivnost i genijalne reportaže iz beogradskih čitaona.
Mama, znam da me špijuniraš i čitaš ovo, žao mi je ako ovako saznaješ da ti je devojčica porasla. :)
Be happy. Be simple. Be loved.
Iskreno i u nadi da vam ublaži januar,
Vaša A.
19. januar 2014.
Klagenfurt, Austrija
Коментари
Постави коментар