Strah od letenja.

Eto, ja se bas ne plasim da letim.

Volim, stvarno volim da letim.

Zamislim cilim, lep jedan, sa resama, saren, ko u Aladina, sednem, povucem uzde - i nema me. Lep je covek Aladin, ljubi ga majka. Letim tako ja nad gradovima, nad poljima, nad prugama, nad aerodromima (sretoh Nekog Tamo Felixa pre jedno nedelju dana gore, i on je lep covek), letim nad spomenicima i bistama, al sve mi nekako mirise na nevolju kad oblecem ljude. Au, sto to ume da bude problematicno! Mislim, nisam mizantrop, a nisam, vala, ni neki Dobri Samaricanin srca ko u slona. Volim visine, al drzim se, pretezno, zlatne sredine. S vremena na vreme volim ljude, stvarno, onako istinski - dusom i telom. Ali samo kad letim oko njih. Once you touch the ground - you're dead. Zemlja smo. Od zemlje smo postali, zemlja cemo i biti. Zato kradem Bogu dane i ko mis grickam stranice koje ispisujem.



Letenje je lek:
a)Sto se bolje foliras da umes da letis, to se vise vines.
b)Sto se vise pravis lud, to si vise srecan.
c)Sto se vise maskiras javno, to si vise go u ocima onih koji te poznaju.

Budite goli.

Budite ludi.

Letite.

"U stvari, pomislila sam, ponekad i ja poželim da imam dete. Veoma pametnu i duhovitu malu devojčicu koja će da poraste u ženu kakva ja nikad ne bih mogla biti. Veoma samostalnu devojčicu bez ikakvih ožiljaka u mozgu ili u duši. Koja ne bi znala za poniznu servilnost niti za udvoričku koketeriju. Malu devojčicu koja bi uvek govorila ono što misli, i mislila ono što govori. Malu devojčicu koja ne bi bila ni pakosna, ni lukavo neiskrena, jer bi to bila devojčica koja ne mrzi ni svoju majku, ni sebe.
Želela sam, u stvari, da rodim sebe samu- onakvu malu devojčicu kakva sam ja mogla da budem da sam se rodila u nekoj drugoj porodici, u drugačijem svetu."



A.