Ali ovo nije film.

Ja jesam teatar.
I sve je teatralno u vezi mene.
Teatralno volim, teatralno ne volim.

Lupam vratima,
onda malo popijem,
pa psujem
(mnogo psujem)
i ponekad cak i pretim da cu zapaliti cigaretu.

Kazu mi "nemoj zbog glasa".
"Smiri se."
"Nije dobro za zdravlje."

I svi su dobronamerni.
I verujem da je tako.

Onda, da bih se smirila,
teatralno odem u centralnu gradsku citaonicu,
sa sve crvenim sesirom sirokog oboda
i Starbucks termosom za kafu.

Lupim fasciklom o sto, naocarima o fasciklu,
pa onda lap-topom o sto,
pa onda isti lap-top proizvede onaj presmesni zvuk za paljenje.

Stigne mi poruka.
Prosujem kafu.
Sesir stoji.
Sve stoji.

On pozove.
Kaze "Je l jos ucis?"
"Je l bas mora?"

Ja teatralno odlazim na njegov posao
i kazem
"To je to."

A znam da nije.

Kazem
"Nismo jedno za drugo."

A znam da jesmo.

Kazem "Sve smo ispricali".
A znam da nismo.
Zastenjem neocekivano.
Sve teatralno.



I onda se mirim.
Sa sobom,
sa svima,
sa svetom.

Ko na filmu.

Ali ovo nije film.




A.K.
Bec,
februar 2016.