Šta dugujem sebi / What I own to Self

Dobra vam februarska jutra, zalutali.
Zvoni u glavi "nema boljeg načina da upoznate sebe od jutarnje kafe u nepoznatom gradu".
Guten Morgen, Oesterreich!
Beč, ne tako nepoznati grad, i 11 sati, ne baš tako rano jutro.
Ali, eto, momenti samospoznaje baš ne znaju za red.

Koliko daleko treba da idemo u popustljivosti u tome da dopuštamo nekome da nas "dovodi u red"?
Do kada da tuđi parametri oblikuju naše?
Nisam sastavljena od metafora i enigme, nisam rešenje, nisam spas, nisam odgovor, nisam muza. Nisam bahata ako ostajem pri svome?
Nisam zla ako sledim ambiciju beskrupuloznim radom?
Nisam?
Dokle da nam se u lice utrljava "zar posle svega?"
Završićemo i mastere i radove i konferencije, život ukapirati nikako. :)

Učene krajnjoj servilnosti i udovičkoj koketeriji (znate onu da "nema gore nego kad udovica koketira), devojčice su učene da ne smeju:

• puno da se smeju
• glasno da se smeju
• svuda da se smeju
• da se tuku
• da trče nezgrapno
• da traže repete u jelu
• da privlače pažnju
• da se izdvajaju
• da kažu naglas kada stvari nisu onakve kako treba.

Dok su nam mame vezivale kose u gumice i pritiskale one smešne šnale uz glavu, savetovale su nam da treba:

• uvek da se smeskamo (ne smejemo!)
• govorimo tiho
• govorimo samo kada nas neko pita
• kada želimo nešto da pitamo, moramo podići ruku
• da se trudimo da sakrijemo stid
• da se trudimo da sakrijemo osećanja
• da se trudimo da se "uklopimo".

Jesu li i dečaci dobijali isto?
Pa, recimo da jesu.

(?!)

Kada sam juna 2009. završavala Osnovnu školu "Dušan Radović" u Nišu i dobijala neku nagradu na kraju, u svom govoru rekla sam (mikrofon, razglas, mnooogo ljudi) da jedva čekam da se vratim u svoju osnovnu školu, ali kao direktor. Direktor se smejao. Svi su se smejali. Ja bila ozbiljna.

I to tako ide. Ti rasteš, rasteš, rasteš, onda te malo zalivaju, onda prekinu da te zalivaju, ti se pretvarašu kaktus, puštaš bodlje, Onda neko sa sličnim bodljama pokuša da te zagrli, i onda slomite jedno drugo.

Dugujem sebi, 

a verujem da mnogi od nas dugujemo:

• iskrenosti
• slobodu i moć da kažem "ne"
• da ne udovoljavam drugima
• da su jedina očekivanja koja treba da imam ona moja, dnevna i sitna
• da budem fleksibilna, ali ne da se odričem sebe
• da shvatim da moje ambicije nastaju od nečega velikog, ogromnog u meni
• da se oslobodim misli da u akademskom društvu smem samo da trepćem
• da se oslobodim potrebe da se izvinjavam što postojim
• da se oslobodim potrebe da se plašim (plašim do mere izbijanja crnih fleka po telu pred konferenciju) pre nego što uradim nešto
• da se oslobodim stega koje nisu ni približno moje
• da se oslobodim.

I ja ima da uradim to. Sve to. Da osvojim. Da rastem. Kao neki rak sam, ali u istom oklopu koji smo okolina i ja sagradili neke 2013, recimo. Moj moto se menja, moji pogledi se šire. Volim. I nije lako da voliš. Ko kaže da je lako, laže.

Dugujem sebi da se tretiram na lep način, ali i da se ponesem tako da sam podnošljiva okolini.

I svi rastemo na neki svoj način. Ja rastem radikalno, glasno, šareno, ambiciozno, nezgrapno. Neko drugi tiho, povučeno, smireno, pevušeći uvek iste, dobro poznate melodije. I to je uredu. Dugujem sebi da i dalje glasno zahtevam da budem prihvaćena onako kako ja prihvatam.

Dear Self,
You own a lot to yourself.

A glimpse of something big inside you keeps you awake all night.

Pride makes youvulnerable, honour makes you insecure.
The caprice of faith.

Driven by fears and desires, we run and run and run.

Set your own goals, your own rules, dear Self.

Cause the world is quite eager to give you a set of  criteria to live up to.

 "

When I am inside writing,
all I can think about is how I should be outside living.

When I am outside living,
all I can do is notice all there is to write about.

When I read about love, I think I should be out loving.
When I love, I think I need to read more.

I am stumbling in pursuit of grace,
I hunt patience with a vengeance.

On the mornings when my brother’s tired muscles
held to the pillow, my father used to tell him,

For every moment you aren’t playing basketball,
someone else is on the court practicing.

I spend most of my time wondering
if I should be somewhere else.

So I have learned to shape the words thank you
with my first breath each morning, my last breath every night.

When the last breath comes, at least I will know I was thankful
for all the places I was so sure I was not supposed to be.

All those places I made it to,
all the loves I held, all the words I wrote.

And even if it is just for one moment,
I will be exactly where I am supposed to be.

 "

"Listen to the ones who love you fiercely. Fight together. Disturb the comfortable. Comfort the disturbed.

 I wish you courage.

 I wish you joy. 

I wish you adventures and mistakes to learn from.

 I know we are building a world I am excited to see."


With great love,
charmingly disturbed and eager to know love,
yours faithfully,
A.K.

Vienna,
2.13.2016.