Nije bilo (dovoljno) s(l)udjeno.
Po prirodi stvari,
subota i nije neki dan da se nesto vazno desava.
Osim nekih takmicenja.
U osnovnoj i srednjoj skoli su sva okruzna, republicka takmicenja bila subotom, oko 9 - 10 ujutru. Prijemni za fakultete su isto umeli da se dese subotom, nicim izazvani.
Znate kako svi imamo neka svoja pravila, pa ih zovemo "principima" ili tako necim isto smesnim.
Znate da postoje "one godine", "krajnje vreme", "crni dani", "bolje sutra"... Kako "krajnje" vreme? Cega kraj?
Svasta ce ljudi izmisliti.
Subota i nije neki dan za odluke. Ili spoznaje, razgovore, suocavanja i to.
Nema nacina da se objasni ljudska glupost, ljudska potreba za zlim delima, osvetom, kradjom i lamentom nad proslim mogucnostima.
Opijeni androidnim uredjajima, potrebom da delimo nedeljivo, intimno, trazeci svakodnevno i neprestano i svuda potvrdu da smo OK, da smo integrisani, da smo na nivou zadatka, resavamo probleme losom kafom po kaficima i smotanim cigaretama i po kojim "ma bice sve kako treba, kako mora, ako nije dobro, nije kraj". Ko kaze da mora biti dobro?
Nismo nauceni da plivamo kroz ne-tako-dobre dane, kroz padove, kroz muke.
Prateci modele svojih roditelja, usvojili smo da se kroz muku kuka, da sve pritiska, da se ne moze, ili da se moze jedva.
.
Isto tako i ona cuvena... "nikad ne odustaj".
Glupost.
U jednom trenutku se od nekih stvari/ciljeva valja odustati.
Ne verujem u sudbinu, ali verujem u to da je neko vec svaku nasu pricu osmislio, a mi je svojim postupcima i izborima menjamo ili ne.
Pomirljivost i suocavanje nisu isto. Prihvatanje je nesto trece. To nije odustajanje.
To je plivanje.
Kroz mulj, pesak, glinu, pa kroz med, pa mleko, pa najbistriju vodu Svetig Stefana u Crnoj Gori ili tamo negde po Grckoj...
A i ajkule, i zlatne ribice, i kornjace, i pijavice...svi moraju da plivaju.
Ili ih nema.
Volela sam subotama, a i nekim drugim danima, da plivam kroz mulj. Narocito kad mi je bistrina svetostefanske vode na korak od mene. I narocito sama.
Majka se uvek trudila da budem dovoljno isprepadana zivotom da mi ne padne na pamet da napravim neku epohalnu glupost i dovoljno bezbedna u odredjenim trenucima da me uvuce u lazni svet uljuljkanosti i da mi (nestvarni) vetar u ledja. Od prvog mi je ostao redovni termin kod psihoterapeuta, a od drugog potpuna neverica da dobro i lepo u zivotu uopste i postoje.
To je lecila muzika. Svaki ton ikada odsviran ili otpevan bilo je jedno slatko, malo prezivljavanje, pretoceno u malu pricu za publiku.
To su lecile knjige, to je lecila nauka, to su lecili kilometri, avioni, Lanina fokaca u H. Novom, udaje, radjanja, blizanci, hor, ostvarivanje ciljeva...
Ne znam kako da postojim ako ne plivam i ne osvajam i ne ostvarujem ciljeve i ne ispunjavam ocekivanja i ne udovoljavam i ne izvinim se ako pogresim i ne kazem "hvala" ako neko nesto lepo uradi za mene.
Ne znam kako da volim ako nije s(l)udjeno.
Ne znam kako da se strpim ako to moje strpljenje nije zatrpano ljubavlju sa druge strane.
Ne znam kako da budem nekome podrska ako kranom moram da ga vucem kroz zivot.
Ne znam kako da se predam rezimu koji me gnjeci.
Ne znam kako da se ogranicim i preoblikujem tako da nekim tudjim rukama bude udobno na mojim bedrima.
Ne znam kako da ukazujem postovanje tako sto cutke poslusno radim ono sto neko drugi misli da je normalno.
Ne znam kako da podrazumevam ljubav i postovanje.
Ne znam kako to mozes da volis i postujes nekoga, a da to ne pokazujes svakodnevno.
Ne znam kako da mrzim to sto se neko voli.
Ne znam kako da mrzim to sto se neko voli na nacin na koji zeli i misli da je prirodno.
Ne znam kako to svi ljudi na svetu imaju samo jedno "normalno".
Ne znam kako to treba ocutati sve nepravde i progutati to da niste neciji prioritet, a on vama jeste.
Ne znam kako to treba da precutim kad me boli.
Ne znam kako je to ljubav.
Ne znam kako to treba da se zainteresujem i cutke volim ono sto ti volis, i ono sto ti mislis da ja treba da volim.
Ne znam kako to treba da prestanem da volim stvari i ljude koje volim samo zato sto ih ti ne volis i mislis da treba da prestanem da ih volim.
Ne znam kako je to ljubav ako neces sa mnom na rignispile, na operu, na koncerte mojih prijatelja, na blesave kafe sa karamelom i oreo keksom i slagom, ako neces da cujes probu, ako te nerviraju tamburasi, ako neces da cuvamo macku u stanu u kome nema mesta ni za nas, i koji svakako jedva jednom mesecno ocistimo.
Ne znam.
I ne moram da znam.
Za sve predivno sto mi se u zivotu desilo i sto postizem, realno, nisam bila spremna i nisam "znala". A plivala sam.
Tako i sada.
Plivam, bez zastite, bez zadrske, bez proracuna.
Crveni nos i cirkuske satre.
Nis,
15.8.2016.
AK
subota i nije neki dan da se nesto vazno desava.
Osim nekih takmicenja.
U osnovnoj i srednjoj skoli su sva okruzna, republicka takmicenja bila subotom, oko 9 - 10 ujutru. Prijemni za fakultete su isto umeli da se dese subotom, nicim izazvani.
Znate kako svi imamo neka svoja pravila, pa ih zovemo "principima" ili tako necim isto smesnim.
Znate da postoje "one godine", "krajnje vreme", "crni dani", "bolje sutra"... Kako "krajnje" vreme? Cega kraj?
Svasta ce ljudi izmisliti.
Subota i nije neki dan za odluke. Ili spoznaje, razgovore, suocavanja i to.
Nema nacina da se objasni ljudska glupost, ljudska potreba za zlim delima, osvetom, kradjom i lamentom nad proslim mogucnostima.
Opijeni androidnim uredjajima, potrebom da delimo nedeljivo, intimno, trazeci svakodnevno i neprestano i svuda potvrdu da smo OK, da smo integrisani, da smo na nivou zadatka, resavamo probleme losom kafom po kaficima i smotanim cigaretama i po kojim "ma bice sve kako treba, kako mora, ako nije dobro, nije kraj". Ko kaze da mora biti dobro?
Nismo nauceni da plivamo kroz ne-tako-dobre dane, kroz padove, kroz muke.
Prateci modele svojih roditelja, usvojili smo da se kroz muku kuka, da sve pritiska, da se ne moze, ili da se moze jedva.
.
Isto tako i ona cuvena... "nikad ne odustaj".
Glupost.
U jednom trenutku se od nekih stvari/ciljeva valja odustati.
Ne verujem u sudbinu, ali verujem u to da je neko vec svaku nasu pricu osmislio, a mi je svojim postupcima i izborima menjamo ili ne.
Pomirljivost i suocavanje nisu isto. Prihvatanje je nesto trece. To nije odustajanje.
To je plivanje.
Kroz mulj, pesak, glinu, pa kroz med, pa mleko, pa najbistriju vodu Svetig Stefana u Crnoj Gori ili tamo negde po Grckoj...
A i ajkule, i zlatne ribice, i kornjace, i pijavice...svi moraju da plivaju.
Ili ih nema.
Volela sam subotama, a i nekim drugim danima, da plivam kroz mulj. Narocito kad mi je bistrina svetostefanske vode na korak od mene. I narocito sama.
Majka se uvek trudila da budem dovoljno isprepadana zivotom da mi ne padne na pamet da napravim neku epohalnu glupost i dovoljno bezbedna u odredjenim trenucima da me uvuce u lazni svet uljuljkanosti i da mi (nestvarni) vetar u ledja. Od prvog mi je ostao redovni termin kod psihoterapeuta, a od drugog potpuna neverica da dobro i lepo u zivotu uopste i postoje.
To je lecila muzika. Svaki ton ikada odsviran ili otpevan bilo je jedno slatko, malo prezivljavanje, pretoceno u malu pricu za publiku.
To su lecile knjige, to je lecila nauka, to su lecili kilometri, avioni, Lanina fokaca u H. Novom, udaje, radjanja, blizanci, hor, ostvarivanje ciljeva...
Ne znam kako da postojim ako ne plivam i ne osvajam i ne ostvarujem ciljeve i ne ispunjavam ocekivanja i ne udovoljavam i ne izvinim se ako pogresim i ne kazem "hvala" ako neko nesto lepo uradi za mene.
Ne znam kako da volim ako nije s(l)udjeno.
Ne znam kako da se strpim ako to moje strpljenje nije zatrpano ljubavlju sa druge strane.
Ne znam kako da budem nekome podrska ako kranom moram da ga vucem kroz zivot.
Ne znam kako da se predam rezimu koji me gnjeci.
Ne znam kako da se ogranicim i preoblikujem tako da nekim tudjim rukama bude udobno na mojim bedrima.
Ne znam kako da ukazujem postovanje tako sto cutke poslusno radim ono sto neko drugi misli da je normalno.
Ne znam kako da podrazumevam ljubav i postovanje.
Ne znam kako to mozes da volis i postujes nekoga, a da to ne pokazujes svakodnevno.
Ne znam kako da mrzim to sto se neko voli.
Ne znam kako da mrzim to sto se neko voli na nacin na koji zeli i misli da je prirodno.
Ne znam kako to svi ljudi na svetu imaju samo jedno "normalno".
Ne znam kako to treba ocutati sve nepravde i progutati to da niste neciji prioritet, a on vama jeste.
Ne znam kako to treba da precutim kad me boli.
Ne znam kako je to ljubav.
Ne znam kako to treba da se zainteresujem i cutke volim ono sto ti volis, i ono sto ti mislis da ja treba da volim.
Ne znam kako to treba da prestanem da volim stvari i ljude koje volim samo zato sto ih ti ne volis i mislis da treba da prestanem da ih volim.
Ne znam kako je to ljubav ako neces sa mnom na rignispile, na operu, na koncerte mojih prijatelja, na blesave kafe sa karamelom i oreo keksom i slagom, ako neces da cujes probu, ako te nerviraju tamburasi, ako neces da cuvamo macku u stanu u kome nema mesta ni za nas, i koji svakako jedva jednom mesecno ocistimo.
Ne znam.
I ne moram da znam.
Za sve predivno sto mi se u zivotu desilo i sto postizem, realno, nisam bila spremna i nisam "znala". A plivala sam.
Tako i sada.
Plivam, bez zastite, bez zadrske, bez proracuna.
Crveni nos i cirkuske satre.
Nis,
15.8.2016.
AK
Коментари
Постави коментар