O neverovatnoj lakoci zivljenja.
O neverovatnoj lakoći življenja pisali su i pričali mnogi.
Mene sad stvarno zanima ima li tih što se uvek motivisani bude, što sa svakim gutljajem vrele kafe ili dok klizi ledena voda niz grkljan osećaju samo mir, imaju svoje misli pod uzdama i misle samo jedan korak unapred.
Ima li svarno tih sto lezu pre ponoci i ustaju u 7 i onda idu na trcanje i posle jedu proteine?
Ima li tih savrseno ujednacenih ritmova, zena uvek savrsene kose, i nastavnika bez nervnih lomova?
Kako to da se zivotinjska borba za ono sto nam sleduje ne zavrsava nikad?
I kako to da je gospodju Ambiciju nemoguce zadovoljiti?
Radi covek, pa sve misli - sad ce, sad ce kraj, stizu rezultati, evo, pomolili glave, samo jos korak. A taj korak-nikad dalji, nikad vise prepreka.
U medjuvremenu, dok se Covek bori sam sa sobom i sa svetom da taj jedan korak predje, evo, vec pet maminih/tatinih (zaokruzi po nahodjenju) na pozicijama da te vrate sa vrata pre nego sto i progovoris svojim diplomiranim/domasterizovanim/doktoriranim (opet zaokruzi sta ti volja) jezikom.
Dzaba sve.
Gde je to bezbrizno citanje novina i ispijanja rtanjskog caja popodne, posle rucka?
Kad ce ta porodicna okupljanja gde smisljamo kad cemo i gde na zimovanje?
Znate, mozda "bolje sutra" nece doci. Kao Godo.
Bolje sutra da verujem u "bolje sutra", a danas da to "bolje" zivim, ipak.
Razapeo svet Coveka na tapete, pa ga razmazuje po zidovima.
Ne, ne kajemo se sto smo svoju dusu ostavili medju zidovima (pritom i na ljude mislim, na ljude-zidove) i sagoreli do kraja da svet ucinimo boljim par milimetara oko sebe.
Ali eto, sa 24 godine, mnogo skola, jednim pogorsanim poremecajem ishrane, pokojim izgubljenim prijateljem, zivotom, i bezbroj propalih veza iza sebe, stvarno, stvarno je dosta.
Il je "bolje sutra" stvarno - SUTRA, ili odoh nekom drugom stazom. Odosmo.
"Ides negde?"
Idem, idem. Idem svojim putem.
A sta bi bilo kada bismo kada smo bolesni stvarno dobijali slobodan dan na poslu?
A sta ako bismo umesto pola sata samosazaljenja u toaletu otisli do kafica preko puta i ispili po espreso na eks, kao pravi Italijani?
A sta ako bismo se radovali zaista malim pobedama, na primer, kad se nasminkamo i namirisemo testerima u Lili drogeriji ili uteknemo Bus Plus kontrolorima u Beogradu?
Zamislite da su nam "male stvari" STVARNO dovoljne.
Zamislite odrastao zivot bez kredita.
Bez bojazni da li cemo detetu imati da kupimo knjige za prvi razred sutra.
Zamislite da, i pored svega, stignemo u toku dana 10 minuta (SAMO 10 minuta) da citamo Zabavnik ili slusamo Verdija.
Da popijemo kafu subotom.
Da odemo u galeriju na pola sat, na sat, na tri.
Da posetimo izlozbe.
Da idemo u crkvu.
Svako u svoju.
Ili nijednu.
Na kraju svih krajeva, uvek ima neki novi red u koji mozemo da stanemo da to "bolje sutra" docekamo.
Uvek ima neki novi red iz koga ce neki novi ljudi da nas izguraju.
Bez brige, to uvek ceka.
Znate sta nece nikako da nas ceka?
Bezbriznost.
Radost oko malih stvari.
Bas ta druzenja koja smo BAS MORALI da propustimo da bismo bas te desetke bas tada dobili kod bas tog profesora zbog bas te buducnosti.
GUESS WHAT!
Svakako nista nece da bude kako smo isplanirali.
Za mene se planiralo i predvidjalo puno.
Medicina.
Letenje svemirskim brodovima.
Spasavanje sveta.
"Da studiras engleski?", rekla bi moja vecita razredna Sara, "ali zasto ne nesto vise? Ubice te to."
Odmahivala sam.
"Mozes posle toga, na primer, da upises akademiju, sve ispocetka, pa da zavrsis pevanje i radis u operi.", dodavali bi drugi.
"Ti ces biti naucnik!"
Zao mi je, izgleda da sam sasvim, sasvim obicna, jedan tako ozloglaseni prosek.
GUESS WHAT!
Udobno mi je.
Ne preudobno, ali udobno.
Zamislite, udobno.
I ne brinite.
Uvek ima neki novi red.
"Ovde je red za zrtvoprinosenje?
Jeste, ovde. Bicete iza mene. Ja sam 852, Vi 853 po redu.
Jooooj, bas je veliki red.
Ne sekirajte se, brzo ce to.
U ime cega zrtvujete?"
...
Sa 24 godine, dvestotinak diploma, jednom objavljenom i jednom zbirkom poezije i proze u pripremi, prosekom da se majka kiti njime po Nisu, poslom, bulimijom i pe-shes potrosenih ovomesecnih bocica valerijane u kuhinjskoj komodi, kazem vam, stvarno vam kazem, ogoljeno i iskreno - ne vredi.
Volim vas puno.
Hvala svima koji su tu sto su tu i onima koji nisu sto nisu.
Nemam pojma.
Ako neko iole vidi gde sve to gresim, deder guknite.
AK,
Kafic New Visions,
septembar 2016.
Mene sad stvarno zanima ima li tih što se uvek motivisani bude, što sa svakim gutljajem vrele kafe ili dok klizi ledena voda niz grkljan osećaju samo mir, imaju svoje misli pod uzdama i misle samo jedan korak unapred.
Ima li svarno tih sto lezu pre ponoci i ustaju u 7 i onda idu na trcanje i posle jedu proteine?
Ima li tih savrseno ujednacenih ritmova, zena uvek savrsene kose, i nastavnika bez nervnih lomova?
Kako to da se zivotinjska borba za ono sto nam sleduje ne zavrsava nikad?
I kako to da je gospodju Ambiciju nemoguce zadovoljiti?
Radi covek, pa sve misli - sad ce, sad ce kraj, stizu rezultati, evo, pomolili glave, samo jos korak. A taj korak-nikad dalji, nikad vise prepreka.
U medjuvremenu, dok se Covek bori sam sa sobom i sa svetom da taj jedan korak predje, evo, vec pet maminih/tatinih (zaokruzi po nahodjenju) na pozicijama da te vrate sa vrata pre nego sto i progovoris svojim diplomiranim/domasterizovanim/doktoriranim (opet zaokruzi sta ti volja) jezikom.
Dzaba sve.
Gde je to bezbrizno citanje novina i ispijanja rtanjskog caja popodne, posle rucka?
Kad ce ta porodicna okupljanja gde smisljamo kad cemo i gde na zimovanje?
Znate, mozda "bolje sutra" nece doci. Kao Godo.
Bolje sutra da verujem u "bolje sutra", a danas da to "bolje" zivim, ipak.
Razapeo svet Coveka na tapete, pa ga razmazuje po zidovima.
Ne, ne kajemo se sto smo svoju dusu ostavili medju zidovima (pritom i na ljude mislim, na ljude-zidove) i sagoreli do kraja da svet ucinimo boljim par milimetara oko sebe.
Ali eto, sa 24 godine, mnogo skola, jednim pogorsanim poremecajem ishrane, pokojim izgubljenim prijateljem, zivotom, i bezbroj propalih veza iza sebe, stvarno, stvarno je dosta.
Il je "bolje sutra" stvarno - SUTRA, ili odoh nekom drugom stazom. Odosmo.
"Ides negde?"
Idem, idem. Idem svojim putem.
A sta bi bilo kada bismo kada smo bolesni stvarno dobijali slobodan dan na poslu?
A sta ako bismo umesto pola sata samosazaljenja u toaletu otisli do kafica preko puta i ispili po espreso na eks, kao pravi Italijani?
A sta ako bismo se radovali zaista malim pobedama, na primer, kad se nasminkamo i namirisemo testerima u Lili drogeriji ili uteknemo Bus Plus kontrolorima u Beogradu?
Zamislite da su nam "male stvari" STVARNO dovoljne.
Zamislite odrastao zivot bez kredita.
Bez bojazni da li cemo detetu imati da kupimo knjige za prvi razred sutra.
Zamislite da, i pored svega, stignemo u toku dana 10 minuta (SAMO 10 minuta) da citamo Zabavnik ili slusamo Verdija.
Da popijemo kafu subotom.
Da odemo u galeriju na pola sat, na sat, na tri.
Da posetimo izlozbe.
Da idemo u crkvu.
Svako u svoju.
Ili nijednu.
Na kraju svih krajeva, uvek ima neki novi red u koji mozemo da stanemo da to "bolje sutra" docekamo.
Uvek ima neki novi red iz koga ce neki novi ljudi da nas izguraju.
Bez brige, to uvek ceka.
Znate sta nece nikako da nas ceka?
Bezbriznost.
Radost oko malih stvari.
Bas ta druzenja koja smo BAS MORALI da propustimo da bismo bas te desetke bas tada dobili kod bas tog profesora zbog bas te buducnosti.
GUESS WHAT!
Svakako nista nece da bude kako smo isplanirali.
Za mene se planiralo i predvidjalo puno.
Medicina.
Letenje svemirskim brodovima.
Spasavanje sveta.
"Da studiras engleski?", rekla bi moja vecita razredna Sara, "ali zasto ne nesto vise? Ubice te to."
Odmahivala sam.
"Mozes posle toga, na primer, da upises akademiju, sve ispocetka, pa da zavrsis pevanje i radis u operi.", dodavali bi drugi.
"Ti ces biti naucnik!"
Zao mi je, izgleda da sam sasvim, sasvim obicna, jedan tako ozloglaseni prosek.
GUESS WHAT!
Udobno mi je.
Ne preudobno, ali udobno.
Zamislite, udobno.
I ne brinite.
Uvek ima neki novi red.
"Ovde je red za zrtvoprinosenje?
Jeste, ovde. Bicete iza mene. Ja sam 852, Vi 853 po redu.
Jooooj, bas je veliki red.
Ne sekirajte se, brzo ce to.
U ime cega zrtvujete?"
...
Sa 24 godine, dvestotinak diploma, jednom objavljenom i jednom zbirkom poezije i proze u pripremi, prosekom da se majka kiti njime po Nisu, poslom, bulimijom i pe-shes potrosenih ovomesecnih bocica valerijane u kuhinjskoj komodi, kazem vam, stvarno vam kazem, ogoljeno i iskreno - ne vredi.
Volim vas puno.
Hvala svima koji su tu sto su tu i onima koji nisu sto nisu.
Nemam pojma.
Ako neko iole vidi gde sve to gresim, deder guknite.
AK,
Kafic New Visions,
septembar 2016.
Коментари
Постави коментар