Sekire i med.
Pobegli su nam vozovi, odšetale šanse, pretekli su nas u redovima bande i nitkovi i obrisali su nama podove.
I ne brinite.
Uvek ima neki novi red u koji možemo da stanemo da čekamo štagod se čekati mora ili može.
"Ovde je red za žrtvoprinošenje?
Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, Vi 853 po redu.
Jooooj, bas je veliki red.
Ne sekirajte se, brzo ce to.
U ime cega zrtvujete?"
Naučeni smo da žrtvujemo, svakodnevno, i da se povinujemo.
Da mi je dinar za svaki put kad je majka rekla "Ćuti, povij leđa i radi."
Savile se sve žalosne vrbe sveta od povijanja pogrešnih leđa.
Džepovi prazni, glave pune, srca prepunjena.
Prelio se svet gadostima i nepravdom, pa tumaramo goli i sami svako po svom kavezu, čekamo tu kašičicu utehe svakog prvog u mesecu (ako smo srećni da kašičicu uopšte i dobijemo) i onda, kao nadrogirane veverice, skakućemo oko kašičica do sledećeg prvog.
Dokle, bre, da nas voza, zli Čarobnjak iz Oza?
I ne brinite,
uvek će Nekom Drugom sekira u med da padne.
Ali sigurno je pala i vama, ili će pasti.
E, sad, ne lezi, vraže.
Možda nije TO TA sekira koju ste izmaštali.
Možda baš u tom grmu leži zec.
Glupi, džangrizavi zec, koji udara recke za svaku sekiru koja nam upadne u voljeni med, a koju nismo BAŠ TAKO zamišljali. I onda nezadovoljstva, i onda jadikovke...
Petak je, da slavimo.
Život, uspone, padove, decu, matore, ocene, promašaje, izbore, naročito loše, oni su nas najviše oblikovali, da slavimo ljubavi, nestalnost, da slavimo volju, da slavimo rad.
Da nas raduju:
Da cenimo sekire.
Kakve-takve.
I nisam baš navikla na mutave, besmislene rastanke. A bilo ih je. Muklih, podmuklih, mutavih. Nisam na to navikla. Mislim da niko i ne treba da se navikava na rastanke, naročito mutave.
Stvari, slike, haljine, uniforme, ključeve na sto, brate mili.
Pa da razbijemo nešto, ljudski.
Pa da popijemo, ako smo ljudine.
I ne brinite.
Uvek ima neki novi red u koji možemo da stanemo da čekamo štagod se čekati mora ili može.
Ljubazno vas molim,
ne budalite.
Ko ja.
Love,
AK
Novi Sad,
Studentski dom "Nikola Tesla"
14.10.2016.
I ne brinite.
Uvek ima neki novi red u koji možemo da stanemo da čekamo štagod se čekati mora ili može.
"Ovde je red za žrtvoprinošenje?
Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, Vi 853 po redu.
Jooooj, bas je veliki red.
Ne sekirajte se, brzo ce to.
U ime cega zrtvujete?"
Naučeni smo da žrtvujemo, svakodnevno, i da se povinujemo.
Da mi je dinar za svaki put kad je majka rekla "Ćuti, povij leđa i radi."
Savile se sve žalosne vrbe sveta od povijanja pogrešnih leđa.
Džepovi prazni, glave pune, srca prepunjena.
Prelio se svet gadostima i nepravdom, pa tumaramo goli i sami svako po svom kavezu, čekamo tu kašičicu utehe svakog prvog u mesecu (ako smo srećni da kašičicu uopšte i dobijemo) i onda, kao nadrogirane veverice, skakućemo oko kašičica do sledećeg prvog.
Dokle, bre, da nas voza, zli Čarobnjak iz Oza?
I ne brinite,
uvek će Nekom Drugom sekira u med da padne.
Ali sigurno je pala i vama, ili će pasti.
E, sad, ne lezi, vraže.
Možda nije TO TA sekira koju ste izmaštali.
Možda baš u tom grmu leži zec.
Glupi, džangrizavi zec, koji udara recke za svaku sekiru koja nam upadne u voljeni med, a koju nismo BAŠ TAKO zamišljali. I onda nezadovoljstva, i onda jadikovke...
Petak je, da slavimo.
Život, uspone, padove, decu, matore, ocene, promašaje, izbore, naročito loše, oni su nas najviše oblikovali, da slavimo ljubavi, nestalnost, da slavimo volju, da slavimo rad.
Da nas raduju:
- simetrija
- kafa
- džez
- tufne
- izložbe
- nasmejana kasirka
- ljubazni kontrolori u autobusu
- kad pobegnemo BusPlus-u u Beogradu
- Skadarlija
- kad nam đaci dobiju 5
- kad nam deca čitaju knjige (papirne, prave, sećate se?)
- kad nas pohvale na poslu
- i kad nas ne pohvale
- kad dobijemo nagradu
- i kad ne dobijemo
- kad stigne kajmak sa Zlatibora
Da cenimo sekire.
Kakve-takve.
I nisam baš navikla na mutave, besmislene rastanke. A bilo ih je. Muklih, podmuklih, mutavih. Nisam na to navikla. Mislim da niko i ne treba da se navikava na rastanke, naročito mutave.
Stvari, slike, haljine, uniforme, ključeve na sto, brate mili.
Pa da razbijemo nešto, ljudski.
Pa da popijemo, ako smo ljudine.
I ne brinite.
Uvek ima neki novi red u koji možemo da stanemo da čekamo štagod se čekati mora ili može.
Ljubazno vas molim,
ne budalite.
Ko ja.
Love,
AK
Novi Sad,
Studentski dom "Nikola Tesla"
14.10.2016.
Коментари
Постави коментар