Тебе и целу школу мој тата може да купи.

Крај школске године. Знојави дланови. Огуљена колена и мирис неоптерећености у ваздуху. Трагови од сладоледа по једва преписаним домаћим задацима. Мада, дошло време да се радујем и кад препишу. Имам ту срећу да сам окружена углавном дивним, радним људима преданим свом послу. Радећи оно што радим, кроз сваки дан ми прође барем четрдесетак људи (са којима разговарам, разменим мисли, од којих учим или које нешто покушавам да научим). Или сам остарила, или се све драстичније и све брже губи слух за другог човека, "Ја" нам не избија из уста, а приоритети играју колце - средити нокте је важније него написати домаћи, говорити лоше о другоме је рутина, неретко и без икаквог основа, а псовке и безобразлук су постали "дечји несташлуци". Знам да је у опису посла, али постаје несносно исправљати Криве Дрине сам. Знам да у сваком друштву има бар по једна Исправљачца/један Исправљач, али није довољно. Деца ће вам завршити школе, имаће скупе патике, биће прихваћени у друштву - али каквом? Треба ли уопште више тежити прихваћености? Бојим се да немам одговор. Стандардно питање "а што ја да учим презент симпл, кад ће свакако Мићи његов тата Пера наћи бољи посао?" одговарам ових 5-6 година вежбајући своју моћ импровизације и креативности, али ми понестаје смислених одговора, па, шта знам, помагајте. Често имам поноса и среће и да разделим по улици док идем са посла кући јер је једна Ана решила да ће бити наставница кад порасте, један Миша написао најбољи рад, или што је Наташа поправила оцену. Ипак, када се они, баш они који су те клинце и послали у свет, у неке школе, на сто фудбала, шахова, матова, сатова, секција и лекција, када се баш они оглуше јер, ХАЈТЕ МОЛИМ ВАС, немају времена, е баш тад ми се плаче. Седи на тротоару после наставе и плаче. Нећу да дечак од 7 година може да ми приђе и каже ми "Шта ме брига, тебе и целу школу мој тата може да купи". И нећу да му одговарам: "Знам."

Лето је.

Имаћете времена да попричате, објасните, нацртате ако треба на папиру које место заузима сређивање ноктију, а које место припрема за школу.
Знам да знате, него као да смо сви колективно нешто постали заборавни.

Систем је направљен тако да буде подређен овима што "све могу да нас купе". Јер смо сиромашни. Не у џеповима, него у глави. Само, увек је такав један, а осталих 100 је обично, и може да купи 2 Руменка и књиге за школу, што је итекако довољно.

Вапај је, није критика.

Уздравље.

АК, Школа, Између часова, јун 2019.