Alergija, pekmez, maraton i lančana dobrota

Alergija, pekmez, maraton i lančana dobrota

Alergija po telu bi mi izbijala kad god ne bih slušala um, srce ili čitav organizam, kao takav.

Mislim da mi je telo uvek jasno govorilo šta misli i šta treba da radim, a da sam se ja neretko oglušavala o to.

I kao kada bi na ulici agresivno tutkali u ruke faljere, prospekte, reklame, ili pokušavali da prodaju naočari, isto tako nam se umuvava u sistem laganje i zavaravanje sebe, kao i obrasci ponašanja kategorizovani šturo, čisto da se zadovolje neke norme.

Kad god bih (i fizički i psihički) probala da umuvam u sebe nešto što nije za mene, organizam bi reagovao: crvenilom, gojenjem, mršavljenjem, temperaturom, bolestima. Na primer, od moje 10. do 20. godine, kad god bih pevala nešto u Nišu, bila bih bolesna: grlo, nos, temperatura, upala pluća, ma... sve. Nikada neću da zaboravim jedan put u Rusiju i primanje injekcija u avionu, u hotelu i vukljanje lekova na sve strane. Naprasno, odlučila sam da ne pratim savete mojih profesorica solo pevačica. Zapravo, sve što su mi pričale sam batalila, počela da pušim i pijem gazirano. I, gle čuda, tada sam propevala. Ne zbog cigareta i Koka Kole, nego zbog oslobođene glave. Još jedan dokaz da peva glava, ne grlo.

Kad god bih osetila da me neko previše steže, telo bi mi se bunilo: spavalo mi se, ili ne bih mogla uopšte da spavam, bolela bi me glava, ili nešto drugo. Nažalost, tek su me granične situacije (napadi panike, OKP momenti ili nešto slično) terale da se trgnem i otrgnem. Mislim da sam dosta kasno, ali ne i prekasno, taj deo osvestila. Radim na tome.

Avgust je i razmišljam o pekmezu. O zimnici, kuvanju, teglama, šerpama, ljuštenju paprika i nešto što želim ove godine da uradim. Sama ili ne, videćemo. Razmišljam o spremanju zimnice i Sarajevu. To su dve boje jeseni koje mislim da ću vrlo slobodno pokloniti sebi. Sarajevo je grad u kome nikad nisam bila, a koji mi nedostaje kao da sam se tamo rodila. Idem u Sarajevo na kafu i ratluk i vraćam se. Ili sama ili sa D. Niko drugi.

To Sarajevo i taj pekmez koji ću napraviti biće dug koji imam prema sebi. Već deset svojih svesnih tinejdžersko-adolescentnih godina, moje brige su sledeće:

da li me majka voli

zašto ne

zašto se ne javlja

da li je umrla

da li je umro deda

ko je sad umro

zašto me je otac zaboravio

aha, ok, umro je

da li ću imati para za stan

za račune

za master

za doktorat

za hranu

za dobru hranu

da li me ljudi sa kojima radim vide kao paćenicu

da li je moguće da me ovaj voli

zašto me voli

zašto još ne prestaje da me voli

E, na prelomu sam. Na prelomu sam da osvestim da su ove misli misli sa korenjem u detinjstvu, a da je ne samo skroz ok da se neko zaljubi u mene, nego da je lud ako se ne zaljubi. :)

Još ne osećam to skroz, ali idem ka tome.

Novi Sad. Vidač i upijač svih mojih rana i lek svih mojih ludila. Najlepše mi je u Novom Sadu. Zaljubljena sam u njega kao u čoveka, čoveka sa rukama, nogama, bradom, verovatno crnog i da je Novi Sad čovek, verovatno bi svirao bubanj ili bas gitaru. Ne bi pevao, jer je to kliše. Čitao bi Prusta, znao diskografiju Bitlsa i Princa napamet i u slobodno vreme se bavio fotografijom. Šta ću. :) Sedim u Šeherezadi, gde uglavnom sedim posle Liturgije u Sabornoj. Danas sam bila na Liturgiji, ali svojoj, unutra, i jedan Simvol vere je zasijao dovoljno jako da zaseni sve moje strahove od vezivanja i nevoljenja. Dobro, skoro sve. Još jednom sam se podsetila da nema opuštanja i prepuštanja demonima, da nema mirenja sa sudbinom i da je moj zadatak (ne nužno dužnost, nego voljni zadatak, izazov) da se odupirem. Dato mi je blago unutrašnjih borbi, previranja, sumnje u samoprihvatanje, sumnje u roditeljsku ljubav, sumnje u ljubav generalno, i moj cilj je da te izazove posmatram kao one poligone za konje, na kome sam ja konj, koji sve to treba da pretrči i ispreskače, te da me na kraju čeka nagrada. Osećam da sam blizu nagrade, pa sam rešila da trčim što bolje sada.

A propos trčanja, sledeće godine trčim polumaraton. Počela sam da treniram (iako malo tromo, ali počela sam) i trčaću. Makar crkla. To je jedan od mojih poligona koje želim da pređem.

Dok sam sedela u Šeherezadi i ovo piskarala, jedan gluvonemi čovek je prilazio stolovima (inače, Šeherezada je jedino mesto u gradu koje nema i ne planira da uvodi internet) i nudio jelkice. Isprva sam se naljutila, jer “ko zna za koga radi”, a onda je obližnji sto bakica, koje sam spazila čim sam prišla lokalu, pružio 500 dinara, pa još par devojaka sa ulice, i onda sam se osvestila. Sedela sam, ohola i ogrezla u svom poznavanju sveta i zla ljudi i njihovih namera, zaboravljajući na osnovnu istinu: ljudi su dobri. I mi ostali smo krenuli da se hvatamo za novčanike i u roku od 5 minuta, čovek je imao oko 1000 dinara. Znam da postoji mnogo drugih načina da ljudi sa zdravstvenim poteškoćima zarade novca, ali sam itekako svesna da to nije uvek pravolinijski put, da ima puno zloupotrebe i svega. Svakako, poenta nije bila u tih 1000 dinara, već u lančanoj reakciji na dobrotu i darežljivost. Žao mi je što živimo u svetu gde nas takvo normalno, ljudsko ponašanje, može dovesti do suza zbog svoje retkosti. Istovremeno, počastvovana sam što živimo u ovako izazovom vremenu i rada sam da mu se odupirem.

Ova priča je moj pekmez danas.

2.8.2019.

“Šeherezada”, Novi Sad