Trka pacova.

1. Živeti slobodno.

Kažu mi da izmislim svoj svet.
Kažu mi da volim.
Kažu mi da uživam u kafi, muzici, malim stvarima.
Da iskoristim dan.
Carpe diem.
Carpe diem dupe svoje, znate.

Živi slobodno.
Zaljubi se.
U životu te čekaju lepe stvari.
Kad ako ne sad?
S kim ako ne s njim?

Ostavi prošlost.
Život je pred tobom.

Gluposti.

Upiru se deca da rođene očeve od laži odviknu.

Al moju narav pamte tu.
Brbljaju svašta pred svanuće.

Ljute se.
Ljute se što idem u crkvu.
Što plačem i što radim bez para.
"Od čega ćete živeti?"
A da radi malo svako svoj posao, a?
Nemoj da piješ kafu.
Pa zašto učiš noću? Mučiš se samo bezveze.
Ajde, ne mora sve biti savršeno.
Otišla je u Austriju na studije, baš im ide dobro. Mora da joj majka ima nekog sa strane. Snalaze se.
Ta zna što živi.
Samo, umoriće se. Mora da se odluči, opredeli, usmeri.
Pući će.

Zato nikad nisam bila preterano zaljubljena u svoj Niš.
Osim kad je Nišvil.
Tada je to najlepši grad na svetu.

Evo, živim slobodno. Pri kraju sam osnovnih studija. Nekakvih studija, šta znam. U to sam valjda zaljubljena, u školu, valjda volim to čemu sam se posvetila. Ili gubim interesovanje kako se bližim diplomi. Smešno je.
I šta sad?

2. Selidba.

"Uzimamo samo stvari koji je ovaj deda kupio, ne otimamo ništa, a treba nam taj dvosed, trosed i fotelja jer je stan u koji idu oni prazan, ovde ostajemo majka i mi. Žrtvujemo se svi, biće dobro. Nego je problem što će ga sutra pući činjenica da oni zapravo odlaze iz grada, ostaje sam. Možda se i ne sretnemo."

"Ja sam plakao i gledao stvari u neraspakovanim kutijama. Moj brat je ćutao. Mama je rekla da će nam ovde biti bolje. Ja sam rekao da je meni i kod Fontane bilo dobro. Mama je rekla da će nam i u blokovima biti dobro. Ja sam rekao da neće."

"Ja sam rekao da neću da porastem. Deda je rekao i to što kažeš. Baba je rekla trebaće ti da dovedeš neku devojku. Ja sam rekao da neću da imam devojku. Baba je rekla da moram, ako hoću da se oženim. Ja sam rekao da neću da se ženim. Tata je rekao nećeš valjda da budeš peder. Onda mu je majka rekla sram te bilo!!! Onda je deda rekao da je pederima bolje, jer se sa muškarcima lakše izlazi na kraj. 
Onda je moj brat pitao šta je peder. 
Onda sam ga ja šutnuo ispod stola."

3. Masline.

Ime Olivera nastalo je od reči Olea što znači maslina. Maslina je na latinskom olea, na španskom olivera, na francuskom olivier, na engleskom olive).

Maslina se smatra svetom biljkom. Simbolizuje mudrost, znanje, uspeh, pobedu, nagradu, mir, plodnost, snagu, postojanost, blagostanje, zdravlje, večnost.

Srele smo se na ulici kod faksa. Kod poznatog nekog kafića. Ide, prelepa, s ultrazvuka. U štiklama. Spušta slušalicu, odlaže telefon.

Imaš li vremena?

Ajmo na kafu!

I tako.

Završila je faks, sve je kako treba.

Ima divnu porodicu. I prijatelje.

Na snimku sa ultrazvuka nove nepoznate oči i stari poznati mali život. Velike oči, veliko srce, majka iznad kolevke i još jedna očinska senka manje. Još jedan tata manje. Još jedan.

I onda vam pričam pričice kako  sam jedna preterano uspešna, stabilna alfaženka koju ni najmanje ne drma to što joj je iskreirano, jer, tobože, nikad i nisam imala oca zapravo.

Koješta.

Izvukao se. ČITAV. Još jedan. Živ, zdrav. Odabrao da ostavi. Da obeleži.



“Ne volim ljude koji se izvlace iz sveta kao kisne gliste. 

Bez ožiljka i bez ogrebotine.

 Komedijaši. 

Agnosceo veteris vestigia flamme. 

Oziljkom jednim obogaćen.”

Put kojim se ređe ide, dupli espresso bez mleka i topla čokolada, Laze Telečkog, dva nemira i dve male pobede u razvoju. Treća na putu.

4. Pacovi i njihovi profesori.

Trkamo se.

Ko će pre.
Stipendija: jedna, druga, treća. Dositeja.

Lista sa imenima.
Ko će brže, ko će bolje, ko će jaču vezu naći.

Kupiše nas za 300 evra mesečno.

Pa da. Živeće od toga pola porodice.

Trka do diplome.

Skoro četiri godine manjka sna i samo još par velikih koraka do papira. 

Al živeće se i bez toga, kako ne razumete.

„Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ 

A profesuju nam. Besramno, ponosno. S podsmehom na pomen vere u Boga.

U Boga? Hahahaha.

Kao da su najbitniji. Epicentri svega. Sveta. Narede. Odrede datume. Ispričaju. Da hvatamo beleške. Naučimo "napamet sa razumevanjem". Interpretiramo. Dobijemo desetke. Dobijemo stipendije. Platimo dom i menzu. Pošaljemo nešto kući. Potapšu nas po ramenu.

Naravno, kada se radi o kolegijalnosti, to nam je jača strana.  A radimo najbitniju stvar na svetu. Učimo. I učićemo druge. Oblikovati društvo. Prepravljati i krojiti nove mlade živote. Ovako odabrani, rastrojeni i uništeni.  Alavi, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.  Polomismo se ko će kome više dati. Nije nego. Ne, bato, to se gleda da se ućari, šćućuri, provuče, prođe i da se izmigolji ko kišna glista. Besramno. 

Prvo da se izvuče kad polomi nešto u kući.
Pa da se izvuče na brata kad isfleka mami stoljnjak.

Pa da prepiše na pismenom.

Pa da prepiše na prijemnom.

Pa da prepisuje na ispitu i diplomira u roku sa prosekom osam i po.
Taman kolko treba za kredit.
Ni slučajno više, neee.

Pa da napravi dete.

Pa da pobegne.

ČITAV.

Elem, ne bojim se. Ni zbog prošlih što ostadoše, ni zbog budućih, što će tek ostajati čitavi.

Volim nekog.
Ludački, detinje.

I ne smem da kažem da je on drugačiji od ostalih.
To ne znam.

Ja sam drugačija. Ne od ostalih, od sebe. Učim.

Jednom nisam mogla da pojedem pljeskavicu koju mi je kupio u dva ujutru i bacio je u đubre iz čista mira. Pljeskavicu. U đubre. (Dobro, pola pljeskavice)

"Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori. 

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad. 

Devojčica kaže majci: „Nema...“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo...“, i dete ponovo iščezava u đubretu. 

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči. 

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi."

A volim, nema veze za pljeskavicu.Kaže da neće više.

 „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ 

Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu. 

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap. 

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. 

 „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ 

A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu."

 „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ 

Olivera me je pitala o Filipu. Pričale smo malo. Selidba me je podsetila na porodicu koja je nekad crvenom Ladom išla u Vrtište, u vikendicu i pila neke rakije ispod oraha.

Sećam se da sam Dacu pogodila orahom u glavu jednom i raskrvarila joj gornju usnu. Bože kako sam plakala. Daca mi je sestra. Napunila je 18 prošle godine. Sad sam se setila da moram da sakrijem ovu objavu od majke. Majka se brine da mi slučajno ne padne na pamet da probam da nas okupim ponovo. Nas, sestre, njenog brata, snajku, dede (bake nam više nisu žive). Kaže mi da je išla na slavu kod dede i da je bilo skromno. Žito, neka pita kupljena u "Brankoviću", pa presečena na nekoliko delova, da izgleda kao da je ima više. Neću da je potresam.
Imam još jednu sestru. Jovanu. Dogovoaramo se da se vidimo na Skajpu. Ona je u Škotskoj. Ona mi je uzor i velika motivacija jer je car.
Znate ko je još car? Ljubica. Ljubica je prirodno plavkasta, nosi haljine na tufne i pije četničku kafu. I ona je imala jednom jednu simpatiju slično kao i ja. Pa je simpatija otišla. Ljubica pije koktele i jede kačamak u Hedonistu.
Ko još jede kačamak u Hedonistu?
KAČAMAK.
I ima ljudi koji me baš ne vole. Baš im idem na živce. E njih jedino razumem.

A toliko toga svi mogu i toliko toga rade. I ne trkaju se. Ja ne mogu ništa, a samo se trkam. U krug se trkam, gubeći.

Toliko ste me toga naučili, ljudi moji.

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

 „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ 

A.
22.1.2015.
Novi Sad