AutoStoperski vodič kroz narandžasto.

Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naci neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov.

Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo sto uvijek nisam bio ono što sam sad. Svjestan sam da pišem zapleteno, ruka mi drhti zbog odplitanja što mi predstoji, zbog suðenja koje otpočinjem, a sve sam ja na tom suðenju, i sudija i svjedok i tuženi. Sve cu biti pošteno koliko mogu, koliko iko moze, jer počinjem da sumnjam da su iskrenost i poštenje isto, iskrenost je uvjerenost da govorimo istinu (a ko u to može biti uvjeren?), a poštenja ima mnogo, i ne slažu se meðu sobom.
 

Samo onda kad ništa ne shvatam i kada ne mogu da ispratim promene agregatnih stanja umova oko sebe znam da sam na pravom mestu u koordinatnom sistemu elemenata. Prvi trenutak kada pomislim da sam svoje dane uhvatila za uzde i upravljam njihovim tokom jeste direktna indikacija da nešto (čitaj: uglavnom sve) nije u redu. 

Svaki od tih dana ima za mene dve boje: narandzastu i ljubičastu.

Narandžasta

Narandzasta je rođena na istoku pre oko 50 godina. Mlada je, ambiciozna i voli dzez. Ima kratku smeđu kosu i besne, krupne lokne. Narandžasta je kao mala skakala sa terase na prvom spratu u zgradi u Ulici Patrisa Lumumbe u Nišu i radila stav na šake na igralištu iza. Nije volela igrice na lastišu i nije volela Milicu. Milica je jednom istukla Narandžastu i Narandžasta nije znala šta da radi. Naradnzasta ima brata blizanca. Prijatelji ga zovu Žuti, a neprijatelji  Žutica. Narandžasta je tri godine starija od Žutog i sprema mu da jede. Bareni krompir, testeninu i supu, vrlo često. Radi i kućne poslove. Usisava, šije, pere sudove. Voli život i život voli nju. Rastužuju je nezadovoljstvo i gomile. Gomile ljudi, hrane, pića, smeća, misli. Izbegavanje gomile je ono što je sačuvalo Narandzastu od toga da postane kao Crvena. Crvena je mlađa od Narandžaste, rođena je  pre 20 godina, ima crnu kosu do struka, uvek uredne pletenice i nosi tesne crne haljine. Crvena je najlepša devojka u Ulici Patrisa Lumumbe. Njena terasa ima najlepše kaktuse. Kada je Narandžasta bila na rođendanu kod Crvene, ubola se na jedan kaktus. Posle toga je morala da ispira mesto uboda alkoholom i seća se samo toga sa rođendanske proslave. 

Ipak, Narandžasta i Žuti su uvek veseli. Nekada pomešaju svoje uloge u porodici, nekada idu kroz grad isflekane odeće, nekada čak zaborave da kažu „hvala“ ili da se izvine kada nešto pogrešno urade.
Jer za Žutog i Naradnžastu
ne postoje norme,
ne postoji „ispravno“ i „pogrešno“,
ne postoji "moraš",
ne postoji "sram te bilo."

Samo ljudi, trenuci i odluke.

Kod njih u stanu je uvek šareno i uvek ima nečeg slatkog na stolu u dnevnoj sobi.

Imaju i klavir. Narandžasta ponekad svira.

Dani im traju po 30 sati, spavaju u ljuljaškama, hrane leptire izbeglice i boje puževima kućice. Kad nahrane leptire i puževe, vraćaju ih. U travu.

Slave izmišljene praznike i imaju po tri rođendana svako. Slave ih po potrebi.

Vole vatromete.

Vole da putuju i pevaju.

Sanjaju.

Ljubičasta

Ljubičasta ima 19 godina, radi u fabrici amabalaža za mleko. U fabrici lepi kartone i pravi ambalaže u koje se sipa mleko.
Voli svoj posao.
Neki nemaju ni to.
Nema brata ni sestru i pokvarilo joj se srce.

Ima srce od kvasca, stalno raste, a kad se pokvari, zakrpi ga sa malo brašna i vode. Ponekad joj ne uspe. Poslednji put kada se kvar desio, nije joj uspelo.

Ljubičasta je jedne subote u parku iza škole „Sveti Sava“ upoznala Crvenu iz priče o Narandžastoj. Upoznala je i Plavog. Plavi i Crvena su dosta uticali na Ljubičastu, pa je Ljubičasta često zbunjena,

Širom otvorenih očiju i čvrsto stegnutih pesnica. Uvek je spremna za tuču. Crvena i Plavi su bili dobri prema njoj, ali govorili su joj stalno o ljudima koji će joj naneti zlo.

Zato Ljubičasta uvek radi. Uvek misli da nešto pametno radi.
Često su to samo tričarije.
Ljubičasta ima 19 godina, radi u fabrici i krpi srce brašnom.
Ljubičasta nije dete.

Vodič kroz naradžasto

Ljubičaste dane vrlo lako prepoznam. Poznata otuđena lica, Balaševićeva plejslista, prazne baterije android telefona, poznate i skupe kafeterije i hvalospevi. U ljubičasto mnogo lakše zapadnem.
Za narandžasto mi treba kafe, osmeha i dobre muzike.
U ljubičasto se sklizne, do narandžastog se trči.
Ljubičasto obuzme, narandžasto napaja.
Ljubičasto se useli u tvoje ogledalo i govori: „Ostani unutra. Nikome nisi bitan“.
Narandžasto udesi da haljina na tufne ispadne iz ormana kad kreneš u šetnju po novosadskom Štrandu.
Narandžasto svira džez.
Naradnžasto kaže: „To što jesi, dovoljno je.“
Narandžasto kaže „volim te“.

Jedan (i ne samo jedan) narandžasti dan sam provela u mestu na Zlatiboru koje se zove Čajetina. Oko 900 m nadmorske visine, puno rakije (komovače), i dve-tri istorije detinjstava mladih pustolova sa planine.
Dar je neotuđenost.
Dar je spontanost i svakodnevna bezbrižnost.
Taj narandžasti dan bio je pravi odmor od metropolskih defilea neshvaćenih i kulta margine. Od defilea neshvaćenih na koje sam navikla u ovim gradovima gde stalno neko negde žuri i gde stalno niko ne razume nikoga i od kulta margine mog rodnog grada gde se svi nešto osećaju marginalizovano, sklonjeno i ugroženo, i gde je uvek neko drugi kriv za sopstvenu nesreću (čitaj: neuspeh) pojedinca.

Priče o sankanju niz stazu, priče o krađi glavice kupusa iz prodavnice, o Stefanu od 120 (pe-šes) kila i o cigaretama od 10 dinara koje je 5-6 klinaca pušilo ispred škole.

Narandžasto  se sastoji od 20 g sunčevih zraka, zrelih, žutih i tek kog grama crvenog, smelo crvenog.

Kada je među dobrim ljudima, naradžasto se utrostruči.

Naradžasto je jednostavno.

Narandžasto se smeje.

Nema kraja narandžastom kada se kombinuju prave odluke, dobra muzika, crna kafa i puno rada.

U živopise zavirujem,

Beskraje dodirujem.

„Sve što živi ožiljak ima

Još iz detinjstva, poseban, ran.

Da nisam pesnik, ja međ svima

Bio bih hulja i lopov znan.“

„Kad umrem,
Samo će mi biti žao ptica,
Jer sve vreme sam sanjao letove,
Pa ono drugo za mene nije imalo
Naročitog smisla i značenja.“

Ja sanjam lek protiv meanholije,

Sanjam leptire i mangolije,

Sanjam narandžaste haljine,

Sanjam kuće, oca i inje.

„Mi, deca slučaja.“

Mi pričamo priču neispisanih stranica

Propalih brakova

I opakih mrakova.

Mi pričamo priču beskrajne

Narandžaste sreće

Što treperi

U julska jutra.

Živeli!

 :) 

Za kraj jednog naradžastog dana,

Sa željom da vam malo odvrati misli od defilea neshvaćenih i kulta margine,

Sa vrha Zlatibora,

Vaša A.

 Čajetina, 31.7.2015.