Vesele diplome šetaju gradom i skakuću.

Zdravo, narode. Položila sam poslednji ispit svojih osnovnih akademskih studija malopre.

A kao da je juče bio januar 2012. kad sam dobila prvu svoju ocenu koja uopšte nije bila desetka (što beše opšteočekivano), nego devetka od 94 boda i kad sam od Filozofskog do doma jecala nad tužnom sudbinom i kovala plan kako da se ispišem i preselim na Akademiju umetnosti na Petrovaradinu i živim tamo srećna i sama u klavirskoj sobi 16 ili 18 zauvek. Ili na Mars. Bilo mi je svejedno gde ću. Ludo dete.

Prva misao posle ispita: šta dalje? (Šalim se, prva misao je bila „gde je Filozof, gde je kafa, dajte mi kafu, dajte mi puno kafe, gde su ljudi, gde je ljubav, volite me, volim vas, živa sam, desi mi se, socijalizacijo.“)

Četiri godine, par mini-nervnih (s)lomova, mnogo lepih momenata sa kolegama, 190 prezentacija, nebrojano mnogo neprospavanih noći, jednu ljubav i mnogo predivnih knjiga kasnije, čitav svoj četvorogodišnji studentski život, bez oklevanja, svodim na tri reči.

Eholalija, monolog, kolektivni monolog.

Eholalija – slepo ponavljanje tuđih reči, kao deca u prvim fazama govora.

Iz inata, iz zabave. Ili jer se tako mora. Katedra priča, ja zapisujem. Katedra pita – ja ponavljam.

Monolog - pričanje sa samim sobom. Ili sooobom u domu u kojoj se živelo i učilo. I volelo.

Kolektivni monolog – gomila diploma na birou ćaska o „Farmi“ i „Velikom bratu“.

Marginalizovane želje, naglašeni strahovi i kult „boljeg sutra“ čekaju iza ugla, tamo kod kafića „Makijato“, čim se zaobiđu Poljoprivredni i Tehnološki fakultet.

To što sam položila poslednji obavezni ispit uopšte ne znači da sam diplomirala, da se razumemo. Ili da sam nešto „završila“. Imam ja još 3-4 dodatna ispita, baš one koje sam sama odabrala. Da li moram da ih položim? Ne, ne moram. 

E, u tom grmu leži zec. Studije podstiču. Otvaraju vidike, zatvaraju ćorsokake, upućuju, vode, ohrabruju, inspirišu. Ali tek onda kad prokrvarite nad svim onim što se MORA. A sve se MORA. Sistem se MORA, kolokvijum se MORA, napamet se MORA. Mislim, ne mora. Za šest. Za šest se MORA sasvim malo. Noćna MORA. I postanemo brojevi. Desetke, osmice, šestice. A šestice su ko da nisu. I to se kaže naglas. I to se kaže u punom amfiteatru ljudi, mladih mislećih bića koji su mnogo više od brojeva i etiketa.

„Ma, on je neradnik!“

„Ma, šta mi tu trudna dolazi, teško je to!“

„Ma, pusti ga, nije mogao ni jedan seminarski da napiše.“

Da, slažem se. I ja sam uvek na strani profesora. I uvek je student kriv. Osim kad nije. I uvek je moglo više da se radi. Skoro uvek.

Iz svakog perioda života ponela sam sa sobom po neku (srednje) prevaziđenu traumu. Iz ovog vučem to da sam broj. Procenat.

9.45.

8.03.

6.70.

10.00.

Prosek.

(?!)

Vrlo često dobijam pitanja (od kolega, profesora, referenata, sekretara) je li baš nužno da polažem i neke dodatne predmete osim onih propisanih zakonom. Je li moralo baš sad da se prolazi kroz svu tu frku oko 2 mastera?

Pa, jeste.

A zašto jeste?

Zato što ono što se mora vrlo retko izrodi ono što se zapravo može, pa gomila (namerno pišem gomila, a ne neku lepšu reč) potencijala ostaje zarobljeno u karikaturama u koje nas kurikulumi, ocene, procenti i procene oblikuju tokom četvorogodišnjeg školovanja na osnovnim akademskim studijama tiho pretvore. Pa kukuričemo svetu o tome kako smo diplomirali.
A svet boli ćoše.

Moralo je. I moralo je poništavanje ocena. I dodatni rad. I seminari. I konferencije. I nespavanje. I problemi sa ishranom. I pogoršan vid. I posete psihologu. I raspadi veza i prijateljstava zbog „ne mogu, moram da učim“. Moralo je bre.

Ako već moram da budem neki broj, daj bar da budem neki baš dobar broj.

Zato dodatno. Jer dodatno je ono što je moje, i radim to sa gotovo onakvim uživanjem sa kojim pijem prvu kafu posle liturgije nedeljom.

I volela bih kad bi se samo malo manje moralo, a samo malo više verovalo. U ljude. U mlade ljude koji su mnogo više od vaših brojeva i procenata. I proseka. Znam, i Vi, akademski vrhu, i Vi svašta morate. Razumemo se. Evo, mi nalazimo načine za „dodatno“ i za ono što se ne mora. Nađite i vi.

Neizmernu zahvalnost za sve što se lepo u mojoj glavi dešava i stvara, kao i za neizmernu, pravu životnu radost (STVARNO ne preterujem) dugujem svojim mentorkama i lingvističkoj katedri na Odseku za Engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Jer se svašta moralo, a mnogo se više od pukog „moranja“ postiglo. Jer sam četiri godine mislila šta sam htela, učila šta sam htela (medicinu, robotiku, statistiku, jezike i šta sve ne), studirala šta sam htela (mislim, molim vas, ko bi mi još „dozvolio“ da se dve godine bakćem sa radom čija je tema psovanje), pevala, plakala i finalno se (zvanično :D) preselila dole u biblioteku . Hvala vam na svemu!

Ćeraćemo se mi još. :)

Talenti su kao mačke, recimo. Ako ih ne tretiramo kako treba, oni odu. Ako li ih mazimo, pazimo i hranimo onim što vole, biće uz nas zauvek, da se zajedno raste i uživa.

Da se razumemo, volim ja svaku katakombu ovog fakulteta. I šta se moralo, i šta nije. Na svemu hvala. Ima samo jedna stvar. Nismo brojke. Gajite nas. Da vam ne pobegnemo.

Sa nadom da svaki departman svakog fakulteta ima SVE predavače (jer, dragi profesori, ne profesujte, učite nas ) poput ovih dragulja, a ne da ih brojimo na prstima leve ruke,

iskreno i zamalo diplomirano,

Vaša verna

A.K.

U Novom Sadu, na Dunavu,

U svevremenskoj fakultetskoj kantini „Filozof“,

Posle ispita iz Razvojne psihologije,

31.8.2015.