Ne zaboravi da smo svi od zvezda.

Ne zaboravi da svi mirisemo na jutro i more i da u nama zjape praznine isusenih okeana kad dan pocne prekasno ili kad ljubav pocne prekasno ili kad se prekasno zavrsi.

Ne zaboravi da u tebi nista nije mirno, i nista ne stoji mirno pred tvojom mislju, vec sve ide: u krug, iz kruga, u krug, pa malo ukrug, pa opet iz kruga...


Ne zaboravi jutra uz more i pivo na keju sto si pio s onom klinkom sto je nosila gitaru.

Ne zaboravi kad si se s ortacima bucnuo u Dunav proslog leta, pijan, pred zoru.

Ne zaboravi da si satkan od snova i magije, ne od mesa, krvi i ganglija.

Ne zaboravi da ti je dato vise nego sto mozes i da zamislis.

Ne zaboravi da pauziras nezaborav. Neka jutra valja i zaboraviti.


Ne zaboravi kako ti je ona, u krilu, u nedelju, mirisala na kafu i mimoze s Futoske pijace.
Ne zaboravi note.

Ne zaboravi da sednes na ivicnjak nekad i zaplaces glasno, kolko se glasno moze, zarad svih prezivljenih dana koji nisu imali izgleda da budu prezivljeni.

Ne zaboravi muziku, gajde, pivo na rampi i pevanje na Trgu slobode u 3 ujutru.
Saaa oromaaa babo babooo...

Ne zaboravi da si od snova, muzike, vina i hleba.

I da ces isto to, kad ti vreme prodje, kad ti vreme dodje, postati, decace.

Neki ce biti vino, pa ce ih prosipati po temeljima raznim, a neki ce biti zvezde, da nas teraju da na gore gledamo.

I na kraju, ne zaboravi da ces, jednom, umreti, ali da si beskrajan.

Ne zaboravi beskraj.