Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

U subotu me je ponovo grizla savest sto sam jutro i pola dana posvetila crkvi i farbanju jaja, a ne radu koji vristi iz foldera "NEZAVRSENO" sa lap topa.

Po slobodnoj proceni, peta je godina tog grizenja savesti. Mozda bih mogla vec jednom da dobijem nagradu ako postoji neka kategorija profesionalno izgrizene s(a)vesti na Olimpijadi nesnadjenih.

Krenuli smo u pohode na strmi, kameniti, gotovo neprohodni put do sela Dobroselice, a onda i do manastira Dubrava na Zlatiboru oko 9 sati izjutra. Kola su jedva isla, put je bio truckav i zamalo nepoddnosljiv, i nije mu se nazirao kraj...

Kad smo ugledali manastir, ostavili smo auto i krenuli put kamenja ka svetinji.
Ispred nas, prvo, jedna zmija.
Cisto reda radi, da opomeni.
"Gledajte ispred nogu!", rekao je najstariji medju nama.

Manastir Dubrava na Zlatiboru spada u manastire čija je istorija vrlo neobična. A nije samo istorija ovog manastira neobična… ono što privlači posebnu pažnju jeste njegova lokacija. Zanimljivo je i to što do pre desetak godina i nije postojao put do manastira, već ga je tada vojska probila miniranjem.

Veliki ljudi, velike znamenitosti i iste takve zelje se vec po temelju poznaju. Temelje manastira Dubrava je 1999. godine otkrio otac Danilo, koji je pre toga boravio u Hilandaru.

Nikad mi pronicljivost duhovnika i njihov dar da mi iz ociju procitaju i "pronadji sebe" i "smiri svoj um" nisu bili misticni ili neznani. Sve mi je jasno.

Otac Danilo je najpre, lutajuci po okolini, video jedan hrast. Ako je ista simbol snage i moci zivota, to je onda drvo, i to bas hrast. Ubrzo otkriva i temelje manastira, i gradi, dize, osvecuje, vodi, nosi...

Temelji su tu jos od 13. veka. 

Crkva je dizana, pa spaljivana, pa ponovo zidana, pa dogradjivana. Tu je i izvor Svete Petke.

Covek coveku spali crkvu, a kamoli neko manje zlo...
Raduje me to sto se i dalje cudimo kad covek na coveka krene kamenom.

To valjda znaci da smo, u sustini, ispod svih ljustura, dobri, dobri...

Lutajuci manastirskim posedom naidjoh na par gustera, tako velelepnih u svojoj jednostavnosti. Guster zna da za njega nije stepa ili beskrajna zelena trava. Guster zna da je za njega kamen. Guster se ne svadja sa pcelama. Sta guster zna sta su pcele?

Kako to onda covek uvek zeli tudju travu i pcelu, i zna sve o svemu, i uvek nadje neku pcelu da se sa njom svadaja?

Uzdici se do jednostavnosti.

Porasti u Jedno.

Sabrati svih sto ljudi koje pokusavam da budem u Jedno.

Jedno je biti svuda, drugo je biti sve.

Niko nije sve.

Raduje me da ljudi zude za mirom, Plasi me sto se zudi, a i dalje se bezglavo juri za uspehom. Ipak, potreba da se iz guzve pobegne me raduje. To valjda znaci da jos uvek nismo izgubili ono esencijalno, sto smo oduvek bili i sto cemo biti - priroda.

Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.

Treba presaviti um i ici do kraja sveta.

Ispred svakog vaznog puta koji u zivotu treba da odaberemo mora proci neka zmija. Nekad jedna, nekad dve, nekad tri. I valja imati nekog uz sebe ko ce znati da kaze: Pazi, preskoci to!

Mozda na kraju sveta upoznamo te necije oceve

i te necije majke

koje zude

vec vekovima

da upoznaju vas.

Opet me je u subotu grizla savest sto sam tamo gde treba da budem, a ne tamo gde mislim da treba da budem,

Opet sam zelela stepe, a sudjen mi je jedan kamen.

Opet sam probala da budem sto ljudi odjednom, i opet sam svoj trag ostavila na sto puteva, a ni na jednom dovoljno jako, dovoljno vidljivo.

Opet sam gledala svuda, a nisam videla puno.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš - nemoj stati

Mahni rukom.

I odjuri.

Kao sto crkve grade, pa spaljuju, pa ponovo grade, pa ponovo spaljuju, tako i covek svoj zivot razara. Treba dizati i graditi kao da utvrdjenje koje stvaramo uvek moze biti spremno na pozar i opsadu, ali dovoljno slobodno da u temelje ugradjujemo ljubav, a ne strah i pripremu za katastrofu.

U nadi da nas zelja za uspehom ne pretvori u monstrume, u nadi da mir ne postane predmet kojim ce se podrugljivci igrati ko decijom loptom za fudbal, i sa velikom zeljom da svet ponovo pronadje svoje oslonce, preskoci zmije i nauci se jednostavnosti od gustera,

AK

17.4.2017.