Kako je lepo biti lud.

Prvo i osnovno, "umni rad je fizicki neizdrziv", kako bi rekli u "Lajanju na zvezde" i sigurna sam da nam je to svima jasno kad se 8. avgusta u 7:30 ujutru sudaramo na ulazu u Opstu citaonicu biblioteke Matice srpske.
Ne lezi vraze, posle 4 sata rada neminovno pocinjem da zveram.
Ko je sta obukao
Kako dobru kosu ima ona iz prvog reda
Odakle znam ovog momka u zutoj majici
(Neminovno nagrce Svetlana u glavu sa svojom "Ja jos spavam, po navici..." Cak me nije ni sramota. Mozda je cak i pustim na You Tube-u, na slusalice.)
Da li oni kuci cim odu nastave da rade
Ko im sprema rucak
Je l imaju macke


Pritom najtise na svetu pijem vodu, flomastere koje koristim za podvlacenje ni ne zatvaram (da se ne cuje ono "KLIK" i da ne uznemirim sve te blistave umove).

A onda krecem da zapazam:

Kako ovaj lik dva mesta do mene OD 8 JUTROS trese nogu onako nervozno BEZ PRESTANKA
Kako ova tamo vrti kosu kao jedna koleginica sa faksa koju nisam volela
Kako ovaj ispred prica sam sa sobom. Tiho, ali prica.
Kako je ova sto je dosla u 11 vec tri puta bila na pauzi (sad je 12:30)
Kako su svi cisti i ocesljani a samo ja cupava i dosla sam u haljini u kojoj sam spavala. Pardon, "spavala".
Kako ovaj skroz levi stiska bubuljicu na ramenu.
Kako je ova iza mene odmerila moje olovke i flomastera i sve sto se desava na stolu.


Kako je dobro u mojoj glavi, bokte.


Matica srpska,
8/8/2018
Novi Sad

A.K.