(m)alter Ego.
Petak je. Jutros sam ustala oko 5 i nisam imala potrebu da objašnjavam sve(t). Imala sam potrebu da ranije završim svoje obaveze, posle nalakiram nokte i mozda čak operem kosu. To što radim i imam 2-3 krupna zalogaja triput da svarim do oktobra ne znači da moram da izgledam kao smeće. A izgledam.
Elem, nisam to htela da kažem. Nikako ne volim (čak sam i probala) da čitam ilustrovane knjige. Ni stripovi mi ne idu. Ovde ne govorim o stripovima, vec o knjigama poput one koju trenutno imam na radnom stolu. Klasična limunada koja se čita za dva i po sata. Čitalo je vecina mojih žena. Bela je, ima roze cvetiće na koricama i crnu žensku siluetu. Slova su smešno uvijena onako u neki izveštačeni kurziv. Naspram onoga u šta blenem u literaturu za moj završni rad, presmešno. Ne verujem u cvetiće i leptiriće na koricama (čak su se drznuli i na stranicama to da štampaju), ne verujem u srećne krajeve, ne verujem da se ljudima magijom sređuju životi, pa baš teško poverujem čak i u ono kakve su ti misli - takav ti je život. Okoreli sam zagovarač da je sve onako kako ga ti s ove tvoje dvije ruke napraviš i oddiriguješ. Sam, bez pomoći vanzemaljskih sila. Osim jedne.
Sedela sam sa Isidorom na kafi (nekoj od 15 minuta, pošto obe uvek žurimo i kasnimo nekud, uglavnom na neku probu) i sa nikad upornijom negativnošću, anksioznošću i visokofunkcionalnom depresijom (kako vole na terapiji da mi tepaju, ljubim ih ja pametne) govorila kako sam gotova i kako je kraj sveta i kako ništa ne mogu i ne želim. Takođe sam samo naglas konstatovala i da ona prognoza svih ikada da se potpuno uklapam u savršenu američku sliku preuspešne i preambiciozne gospođice (nikako udate, nikako muškarac, to fuj) od 35-6 godina sa 17 kompjutera, 5 litara kafe i isto toliko mačaka u lepom stanu - DA SE TO DEŠAVA I DA SAM TO JA. To govorim i verujem u to, raščupana, nenašminkana, sa poderanim noktima (standardica - do pola oguljen crveni lak) preplanuloj i prelepoj Isidori koja ispija pivo (ja srčem crnu bez šećera jer SAM, NARAVNO, OPET na dijeti). Pogleda me preplanulo i kaže: "A ti baš ŽELIŠ da veruješ u to?"
Ćutim.
"A što si ne zamisliš nešto drugo?"
ŠAMAR.
DRUGI ŠAMAR.
I ja krenem da zamišljam.
Slike ni blizu glupoj isforsiranoj meni sa 17 lap-topova i isto toliko mačaka.
Sa bolom u srcu sebi priznajem, 3 meseca nakon što je moj mačak Tomislav (koji je ustvari žensko, ali sad je ovo već previše za vaša lepa čitalačka tela :D) ušetao u moj život, stan, srce, preoteo prijatelje, oba kauča i pokvario jedan lap-top - JA UOPŠTE NE VOLIM MAČKE.
Nakon tog priznanja usledilo je još par. Evo liste.
Obaveštavam pritom Natašu na kojoj sam dijeti i šta sad ona DRUGAČIJE OD SVIH MOJIH OSTALIH radi sa masnim naslagama, sa stanjem šećera u krvi i ostale koještarije. Ne puštam je da priča, samo konstatujem kako osećam da ću se baš zavoleti KAD SMRŠAM.
Ljupko me podseća da ne mogu takve "uslove" sebi da postavljam. Da ne mogu da se volim KAD..., da ne mogu da se volim AKO...
ŠAMAR TREĆI.
Nakon ova tri šamara dobila sam (zaista) magično par baš dobrih vesti, neočekivano.
A da. Onu knjigu sa početka... Pročitala sam.
Čak je i ovaj tekst napisan u tom stilu.
Nema slučajnosti, lepote padaju s neba, i što bi moja Dejana to lepo rekla..."samo moraš dobro, do detalja da izmaštaš". ;)
Pomalo mazohistički naviknuta da radim i živim u kriznim odnosima i atmosferi, pomalo se i bojim toga šta će biti kad krenem da verujem u cvetiće i leptiriće.
Isidora i to što mi je tutnula cvetićastu knjigu u ruke - ovog puta moj srećni vres.
Oduvek sam verovala u Boga. Oduvek su me liturgije podizale i davale snagu. Uvek sam nedeljom dobro. Ali, paradoksalno, nevera u sebe poljulja čaki to. Čovek koji ne veruje u sebe, ne veruje u Boga.
Splet svačega negativnog što se dešava oko mene tera me da shvatim da je vreme da se razmalterišem, i da srušim tu siku o sebi koju sam godinama gradila, a krase je epiteti: uspešna, ambiciozna, samostalna, hrabra... Možda ne nužno da srušim, ali da napravim malo prostora za još jednu, meni sada sve važniju sliku: zdrava, voljena, voli, srećna. Za one sa OGROMNIM Egom (kao što sam ja) teško je priznati da TAJ JEDAN PROJEKAT, taj najvažniji, na sebi - NIJE SKROZ VALJAO. Teško je izaći iz sebe da bi napredovao. Ali uvek, uvek iz posmatranja tih ruina sa određene distance se stvori nešto dobro. E pa, dosta o malteru. Šta se zamalterisalo - može se lepo rešiti razređivačem. To znaju najbolje Lana i Ivana. Bukvalno, bez trunke metafore. :D
I o Egu dosta. Više mi se sviđa ovaj moj alter. Još ako bi mogli (iako se ne vole) - da kohabituju ko moja mačka i ja - milina.
Ništa nije ni blizu razrešenja... I dalje vrteška... A što se verovanja u cvetiće, leptiriće, magije, sebe, ljubav, ljude, u zajednicu dva bića tiče...
VREME TEČE SAD.
Ništa me ne pitajte.
Samo verujte.
U sebe, u MENE :D, jedni u druge.
<3
A.K.
U pauzi od pisanja...
Novi Sad,
10.8.2018.
Elem, nisam to htela da kažem. Nikako ne volim (čak sam i probala) da čitam ilustrovane knjige. Ni stripovi mi ne idu. Ovde ne govorim o stripovima, vec o knjigama poput one koju trenutno imam na radnom stolu. Klasična limunada koja se čita za dva i po sata. Čitalo je vecina mojih žena. Bela je, ima roze cvetiće na koricama i crnu žensku siluetu. Slova su smešno uvijena onako u neki izveštačeni kurziv. Naspram onoga u šta blenem u literaturu za moj završni rad, presmešno. Ne verujem u cvetiće i leptiriće na koricama (čak su se drznuli i na stranicama to da štampaju), ne verujem u srećne krajeve, ne verujem da se ljudima magijom sređuju životi, pa baš teško poverujem čak i u ono kakve su ti misli - takav ti je život. Okoreli sam zagovarač da je sve onako kako ga ti s ove tvoje dvije ruke napraviš i oddiriguješ. Sam, bez pomoći vanzemaljskih sila. Osim jedne.
Sedela sam sa Isidorom na kafi (nekoj od 15 minuta, pošto obe uvek žurimo i kasnimo nekud, uglavnom na neku probu) i sa nikad upornijom negativnošću, anksioznošću i visokofunkcionalnom depresijom (kako vole na terapiji da mi tepaju, ljubim ih ja pametne) govorila kako sam gotova i kako je kraj sveta i kako ništa ne mogu i ne želim. Takođe sam samo naglas konstatovala i da ona prognoza svih ikada da se potpuno uklapam u savršenu američku sliku preuspešne i preambiciozne gospođice (nikako udate, nikako muškarac, to fuj) od 35-6 godina sa 17 kompjutera, 5 litara kafe i isto toliko mačaka u lepom stanu - DA SE TO DEŠAVA I DA SAM TO JA. To govorim i verujem u to, raščupana, nenašminkana, sa poderanim noktima (standardica - do pola oguljen crveni lak) preplanuloj i prelepoj Isidori koja ispija pivo (ja srčem crnu bez šećera jer SAM, NARAVNO, OPET na dijeti). Pogleda me preplanulo i kaže: "A ti baš ŽELIŠ da veruješ u to?"Ćutim.
"A što si ne zamisliš nešto drugo?"
ŠAMAR.
Moja komfor-zona je postala ta tampon-zona gde samoj sebi u vrat trtljam kako je TO TO i kako sam "odabrala knjige, muziku i mačku". Ubedila sam u tu izveštačenu sreću i sebe i druge. Odabrala si ti kupus prebranac, gospođice. Saberi se.
DRUGI ŠAMAR.
I ja krenem da zamišljam.
Slike ni blizu glupoj isforsiranoj meni sa 17 lap-topova i isto toliko mačaka.
Sa bolom u srcu sebi priznajem, 3 meseca nakon što je moj mačak Tomislav (koji je ustvari žensko, ali sad je ovo već previše za vaša lepa čitalačka tela :D) ušetao u moj život, stan, srce, preoteo prijatelje, oba kauča i pokvario jedan lap-top - JA UOPŠTE NE VOLIM MAČKE.
Nakon tog priznanja usledilo je još par. Evo liste.
- mogu bez slatkiša.
- mogu bez kafe.
- volim da spavam.
- sviđa mi se da budem plavuša.
- po prvi put u životu imam plan. jasan i izvodljiv.
- možda se nikad više ne našminkam ozbiljno.
- mnogo volim muziku u svim oblicima.
- mnogo volim nauku u svim oblicima.
- najviše volim vas, sve koji ste voljno ili nevoljno, slučajno ili namerno - deo mojih cirkusa.
Obaveštavam pritom Natašu na kojoj sam dijeti i šta sad ona DRUGAČIJE OD SVIH MOJIH OSTALIH radi sa masnim naslagama, sa stanjem šećera u krvi i ostale koještarije. Ne puštam je da priča, samo konstatujem kako osećam da ću se baš zavoleti KAD SMRŠAM.
Ljupko me podseća da ne mogu takve "uslove" sebi da postavljam. Da ne mogu da se volim KAD..., da ne mogu da se volim AKO...
ŠAMAR TREĆI.
Nakon ova tri šamara dobila sam (zaista) magično par baš dobrih vesti, neočekivano.
A da. Onu knjigu sa početka... Pročitala sam.
Čak je i ovaj tekst napisan u tom stilu.
Nema slučajnosti, lepote padaju s neba, i što bi moja Dejana to lepo rekla..."samo moraš dobro, do detalja da izmaštaš". ;)
Pomalo mazohistički naviknuta da radim i živim u kriznim odnosima i atmosferi, pomalo se i bojim toga šta će biti kad krenem da verujem u cvetiće i leptiriće.
Isidora i to što mi je tutnula cvetićastu knjigu u ruke - ovog puta moj srećni vres.
Splet svačega negativnog što se dešava oko mene tera me da shvatim da je vreme da se razmalterišem, i da srušim tu siku o sebi koju sam godinama gradila, a krase je epiteti: uspešna, ambiciozna, samostalna, hrabra... Možda ne nužno da srušim, ali da napravim malo prostora za još jednu, meni sada sve važniju sliku: zdrava, voljena, voli, srećna. Za one sa OGROMNIM Egom (kao što sam ja) teško je priznati da TAJ JEDAN PROJEKAT, taj najvažniji, na sebi - NIJE SKROZ VALJAO. Teško je izaći iz sebe da bi napredovao. Ali uvek, uvek iz posmatranja tih ruina sa određene distance se stvori nešto dobro. E pa, dosta o malteru. Šta se zamalterisalo - može se lepo rešiti razređivačem. To znaju najbolje Lana i Ivana. Bukvalno, bez trunke metafore. :DI o Egu dosta. Više mi se sviđa ovaj moj alter. Još ako bi mogli (iako se ne vole) - da kohabituju ko moja mačka i ja - milina.
Ništa nije ni blizu razrešenja... I dalje vrteška... A što se verovanja u cvetiće, leptiriće, magije, sebe, ljubav, ljude, u zajednicu dva bića tiče...
VREME TEČE SAD.
Ništa me ne pitajte.
Samo verujte.
U sebe, u MENE :D, jedni u druge.
<3
A.K.
U pauzi od pisanja...
Novi Sad,
10.8.2018.
Коментари
Постави коментар