O Slobodi.
Sloboda se rodila šestog dana šestog meseca pre 7 godina i još koji dan.
Od malena nije baš bila dobro prihvaćena; roditelje je iznenadila (kako li se to dvoje odraslih koji su, pritom, fizički i nedvosmisleno bili jedno U drugome iznenade, evo ne znam, no dobro), njeno okruženje je nekako bilo sve ono na šta se mala Sloboda jedva nakalemila, ali je uskoro od svojih par najboljih prijatelja iz vrtića dobila nadimak Boba.
Otkad je Sloboda postala Boba, sve ide lakše. Duvaju se baloni, udružuju sa onim helijumskim, ide se u posetu raznim životinjama, hrane se ptice i ribe, i to sve zajedno sa drugarima. Boba je shvatila da je tako sve lakše.
Kada se razvila u lepu, stasitu devojku i krenula u školu, potrudila se da je svi zavole. I svi je jesu, naizgled, voleli, ali su je se i bojali. Sloboda je trenirala mačevanje u vreme dok su njeni drugari crtali kredama po asfaltu, pa je bila i malo jača od njih.
Zaljubila se Boba. Batalila mačevanje. Smekšala i samo se smeška.
Kaže - kad poraste, gradiće samo kućice na drvetu, jesti maršmelou i čitati neko lako štivo uz kakao.
Ni ne zna da je čekaju jedan potop, tri rata i mnogo upaljenih sveća.
Neka je.
Čovek nije slobodno biće, uslovljen je svojim fizisom, mestom rođenja, okruženjem, ali ja se osećam do krajnjih mogućnih granica slobodnim, koliko čovek to može da bude. Ako čovek svoja ograničenja priznaje i zna da ih izbegne, kao toreador, to je ostvarenje slobode. Jedino što mi je neprijatno da govorim o tome, jer ne volim gordost: „Ko se hvali sam se kvari”. Ali možda nekome mladom to što govorim može da bude od koristi – sopstvena sloboda može da se ostvari, samo mora čovek da bude malo hrabar.
Ništa, Bobo. Idemo dalje. Kao toreadori.
I dalje u pauzi pisanja,
u Novom Sadu,
3.8.2018.
Od malena nije baš bila dobro prihvaćena; roditelje je iznenadila (kako li se to dvoje odraslih koji su, pritom, fizički i nedvosmisleno bili jedno U drugome iznenade, evo ne znam, no dobro), njeno okruženje je nekako bilo sve ono na šta se mala Sloboda jedva nakalemila, ali je uskoro od svojih par najboljih prijatelja iz vrtića dobila nadimak Boba.
Otkad je Sloboda postala Boba, sve ide lakše. Duvaju se baloni, udružuju sa onim helijumskim, ide se u posetu raznim životinjama, hrane se ptice i ribe, i to sve zajedno sa drugarima. Boba je shvatila da je tako sve lakše.
Kada se razvila u lepu, stasitu devojku i krenula u školu, potrudila se da je svi zavole. I svi je jesu, naizgled, voleli, ali su je se i bojali. Sloboda je trenirala mačevanje u vreme dok su njeni drugari crtali kredama po asfaltu, pa je bila i malo jača od njih.
Zaljubila se Boba. Batalila mačevanje. Smekšala i samo se smeška.
Kaže - kad poraste, gradiće samo kućice na drvetu, jesti maršmelou i čitati neko lako štivo uz kakao.
Ni ne zna da je čekaju jedan potop, tri rata i mnogo upaljenih sveća.
Neka je.
Čovek nije slobodno biće, uslovljen je svojim fizisom, mestom rođenja, okruženjem, ali ja se osećam do krajnjih mogućnih granica slobodnim, koliko čovek to može da bude. Ako čovek svoja ograničenja priznaje i zna da ih izbegne, kao toreador, to je ostvarenje slobode. Jedino što mi je neprijatno da govorim o tome, jer ne volim gordost: „Ko se hvali sam se kvari”. Ali možda nekome mladom to što govorim može da bude od koristi – sopstvena sloboda može da se ostvari, samo mora čovek da bude malo hrabar.
Ništa, Bobo. Idemo dalje. Kao toreadori.
I dalje u pauzi pisanja,
u Novom Sadu,
3.8.2018.
Коментари
Постави коментар