Живели, неуспеху.
Још једно "не" у низу "не" које добијам са свог Југа пробудило је данас у мени потребу да (се) сумирам мало.
Много би било лакше отићи у родни град да "моји" воле мене и да ја волим њих. Сигурна сам да су пробали, а сигурна сам и да сам ја пробала да волим њих.
"Моји" са подебљаним наводницима и великим упитником.
Постоји неколико природом прописаних теорија које ни под тачком разно не смеју бити под знаком питања. Mислим да се такве теорије зову "аксиоме". Једна од таквих је безусловна родитељска љубав.
Сматрам да је то велика грешка, јер одрастајући, учени смо да будемо УЧТИВИ, при чему су нас, углавном, усмеравали на то да се одвајамо од својих емоција, да их прикривамо, исто као и потребе, како бисмо могли да испунимо очекивања, очекивања маме и тате, браће и сестара, учитеља, околине.
И пре него што стигне прво бријање или први пољубац, ова УЧТИВОСТ долази на наплату: депресивност, стидљивост, сумња, неспособност да се донесе одлука, неспремност да се ступи у везу, тешкоће у везивању, болести зависности, анксиозност, понашање по аутоматизму и фабриковање ставова који су ту да би се уклопили у калупе, да нас не би жуљало, те да, не-дај-Боже, не бисмо то своје неко незадовољство исказали и тиме нарушили идилу Учтивости.
Баш све ово доводим у питање, најстроже до сада, најстроже до сада самим тим доводећи у питање и сопствену истину: ко сам ако не знам ко и где су ми корени?
Гледано са тaчке гледишта једне врло битне фигуре у мом, а и свачијем животу, фигуре једног (или оба) родитеља, ја тренутно живим свој неуспех: и даље без доктората, и даље без аута, и даље без велике плате, и даље без детета (које би, и да сам га неким случајем родила, онда само по себи било неуспех, јер би спречило мој докторат, као што сам ја спречила њено...све).
И та тачка је и моја тачка, до недавно. И даље је, само сам је свесна и гађам је парадајзима, док вредно радим на свих осталих 100 тачака које стварно ваљају. Није што су моје, љуби их мајка., али ваљају.
Имамо ми људи и једну чудну навику која нас некако држи на земљи, и чува нам илузију да нећемо пасти (а падамо, сви, без изуетка, падамо и дижемо се). Та навика је бинарни систем: све гледамо црно или бело.
Или волиш или не.
Или си дебео или си мршав.
Или си успешан или си неуспешан.
Или си срећан или несрећан.
Као да не можемо истовремено бити глумац и програмер.
Као да не можемо фантастично да сликамо и уграђујемо људима бај-пас.
Као да реалност није бесконачно занимљивија и богатија од сваке кутије и категорије у коју покушавамо да се сместимо.
У сред адолесцентских прелома и раста имам потребу да вешто и детаљно избегнем категорије, а да притом не губим циљ и фокус.
Баш ми је даго да сам пар ствари лоше урадила, пошто сам баш добро из тих неуспеха изашла напоље.
Из скоро свих, осим оних који се тичу емоција и односа са људима.
Научила сам да се И ТО учи, па ... шта ми тешко?
За почетак, бирам да бирам шта стављам у себе (и храну и људе и књиге), а као профи језичарка, бирам да мењам то како говорим.
Бирам да моје
"Љута сам јер си ТИ..." постане "Депримирана сам и потрешена јер смо се лоше разумели",
да моје "То се зна..." постане "Проверићу да ли је то истина",
да моје "Мораш-морам" буде "треба да..."
И бирам да и даље верујем људима, јасно дефинишући своје потребе и бивајући још отворенија према свету.
У ери која нас све упућује на отуђење, у ери која пропагира лепоту самоће, у ери иза екрана, бирам да будем напољу,
гола,
срећна,
гласна.
Живели, неуспеху!
У закључку ове послеподневне интроспективне папазјаније, само је једна истина:
СВЕ ПРОЛАЗИ, МАЧКЕ СУ ВЕЧНЕ.
Ај у здравље!
АК
29.7.2019.
Много би било лакше отићи у родни град да "моји" воле мене и да ја волим њих. Сигурна сам да су пробали, а сигурна сам и да сам ја пробала да волим њих.
"Моји" са подебљаним наводницима и великим упитником.
Постоји неколико природом прописаних теорија које ни под тачком разно не смеју бити под знаком питања. Mислим да се такве теорије зову "аксиоме". Једна од таквих је безусловна родитељска љубав.
Сматрам да је то велика грешка, јер одрастајући, учени смо да будемо УЧТИВИ, при чему су нас, углавном, усмеравали на то да се одвајамо од својих емоција, да их прикривамо, исто као и потребе, како бисмо могли да испунимо очекивања, очекивања маме и тате, браће и сестара, учитеља, околине.
И пре него што стигне прво бријање или први пољубац, ова УЧТИВОСТ долази на наплату: депресивност, стидљивост, сумња, неспособност да се донесе одлука, неспремност да се ступи у везу, тешкоће у везивању, болести зависности, анксиозност, понашање по аутоматизму и фабриковање ставова који су ту да би се уклопили у калупе, да нас не би жуљало, те да, не-дај-Боже, не бисмо то своје неко незадовољство исказали и тиме нарушили идилу Учтивости.
Баш све ово доводим у питање, најстроже до сада, најстроже до сада самим тим доводећи у питање и сопствену истину: ко сам ако не знам ко и где су ми корени?
Гледано са тaчке гледишта једне врло битне фигуре у мом, а и свачијем животу, фигуре једног (или оба) родитеља, ја тренутно живим свој неуспех: и даље без доктората, и даље без аута, и даље без велике плате, и даље без детета (које би, и да сам га неким случајем родила, онда само по себи било неуспех, јер би спречило мој докторат, као што сам ја спречила њено...све).
И та тачка је и моја тачка, до недавно. И даље је, само сам је свесна и гађам је парадајзима, док вредно радим на свих осталих 100 тачака које стварно ваљају. Није што су моје, љуби их мајка., али ваљају.
Имамо ми људи и једну чудну навику која нас некако држи на земљи, и чува нам илузију да нећемо пасти (а падамо, сви, без изуетка, падамо и дижемо се). Та навика је бинарни систем: све гледамо црно или бело.
Или волиш или не.
Или си дебео или си мршав.
Или си успешан или си неуспешан.
Или си срећан или несрећан.
Као да не можемо истовремено бити глумац и програмер.
Као да не можемо фантастично да сликамо и уграђујемо људима бај-пас.
Као да реалност није бесконачно занимљивија и богатија од сваке кутије и категорије у коју покушавамо да се сместимо.
У сред адолесцентских прелома и раста имам потребу да вешто и детаљно избегнем категорије, а да притом не губим циљ и фокус.
Баш ми је даго да сам пар ствари лоше урадила, пошто сам баш добро из тих неуспеха изашла напоље.
Из скоро свих, осим оних који се тичу емоција и односа са људима.
Научила сам да се И ТО учи, па ... шта ми тешко?
За почетак, бирам да бирам шта стављам у себе (и храну и људе и књиге), а као профи језичарка, бирам да мењам то како говорим.
Бирам да моје
"Љута сам јер си ТИ..." постане "Депримирана сам и потрешена јер смо се лоше разумели",
да моје "То се зна..." постане "Проверићу да ли је то истина",
да моје "Мораш-морам" буде "треба да..."
И бирам да и даље верујем људима, јасно дефинишући своје потребе и бивајући још отворенија према свету.
У ери која нас све упућује на отуђење, у ери која пропагира лепоту самоће, у ери иза екрана, бирам да будем напољу,
гола,
срећна,
гласна.
Живели, неуспеху!
У закључку ове послеподневне интроспективне папазјаније, само је једна истина:
СВЕ ПРОЛАЗИ, МАЧКЕ СУ ВЕЧНЕ.
Ај у здравље!
АК
29.7.2019.
Коментари
Постави коментар