Bajka za krotitelje i kroćene.

"U meni spava i propali cirkus
sa šatrom koja prokišnjava,
i mečkom koja nikada nije
naučila trik do kraja...

Ceo jedan život na točkovima,
sa smaknutim tregerima, umiva se
na poljani, nad lavorom,
u magli svežeg novembarskog jutra
vino iz vojničke, limene šolje,
doručak sa masnog papira
iz samoposluge,

i klovnovski nos u džepu
za svaki slučaj...
ako osmesi zataje!

svaka ta šarena razglednica očiju

spava u meni
hiljadu sudbina, hiljadu tuga
spava i kratkotrajna toplina
kao prijateljstvo malog
krotitelja lavova i vetrova,
sa devojčicom iz ulice pored

i onda minut posle
prvog poljupca,
iznenadno pakovanje
- nove svetkovine i vašari zovu,
mašu u uštirkanom
prazničnom iščekivanju.

Drugačije palanke šire ruke

poslastičarnice sa još
neprobanim kolačima
i minjonima za malog krotitelja

evo! sad osvetljavaju drvene izloge
koji još uvek mirišu na pradedovske
brke i kapute
sve to spava u meni
kao i kvarni trikovi, sitne prevare
podvaljivanje publici
i zubobolja i glavobolja
izlupane "kruške"
u luna parku pored

i svaki taj beg
vrišti u snu,
rastanci koji plaču
dok spavaju u meni
i zato lažem,
izmišljam bajku
za krotitelje
i kroćene."

Jedino što mi je uvek trebalo je da odem. Daleko.

Gde me niko ne zna.

Gde me stalno i neprekidno nikada ne zna.

Nalakiraj svaki nokat različitom bojom.

Popij duplu dozu kafe ujutru.
Sam sebi napravi kroasan sa kremom.
Posle trči kejem, da sagoriš kalorije.
Pojedi porodični sladoled. Sam.
Sa više kašika, da bolje rasporediš.
Uz film.
O kitovima i belim medvedima.
Ne romantičnim.
Nikako romantičnim.
Umire se od romantičnih filmova.
I prekida stvarnosti.

Nasmej se psu.
Udomi mače.
Idi u luna-park i vozi se brzim autićima.
Pa šta ako imaš dvadeset dve?
Stavi više šlaga u kapućino.
U Veneciji.
U Veneciju na šlag i kapućino.

Pobegni od bidermajera na svadbi.

Šta će ti to?
Poljubi neznanca u obraz i ne reci mu ništa.
Ni svoje ime, ni godine, ni kakvu kafu voliš da piješ.

Ne ljubi tuđe.
Ne pravi ludosti.
Pojedi veliki sladoled s početka.
Pozovi stare prijatelje.
U svetu i nema drugih prijatelja do starih.
Ne budi luda, neće ostaviti devojke zbog tebe.

Ostavi ti.
Kofere, snove, očekivanja, nade.

Od sladoleda i šarenih noktiju se živi.

Odvrni muziku na najjače.
Ofarbaj kosu u drugu boju.
Skrati haljine i snove.
I očekivanja.
Upoznaj železničke stanice.
Sve.
Što više.
Na svakoj železničkoj stanici na kante za otpatke zalepi po žvaku svugde gde želiš da se vratiš.
Čekaće te.
I žvake i stanice.
Nerazgradive su.
I jedne i druge.


Ljudi nisu.
Razgrdivi. Deljivi. Podeljivi. Kvarljivi.
Takvi smo.
Bljak ljudi.
Pevaj glasno u nepoznatom gradu na trgu.
Stavi šešir ispred.
Zaradi za espreso s mlekom i šlagom.
U Veneciji.
U Veneciju ako misliš da se od snova i šarenih noktiju živi.


Časti društvo pićem.
Izmisli razlog za slavlje.
Ne laži.
Ne prevari.
Ne pričaj sve.
Ljude, ipak, nije briga.

Napravi šejk od voća i idi na reku da sediš na obali i gledaš horizonte.
Kupi Jaffa-u i odvoj čokoladu od naradže i narandžu od onog hlebastog dela.
Stavi narandžu na jezik i isplezi se tako neznancu.

Kupi šećernu vunu i podeli je sa decom u parku.
Juri se sa psima.
Vrisni glasno.

Misliš da ne može tiho da se vrišti?
Porasti, maleni.
Tek ćeš vrištati tiho.

Svet nije lep.

Lud je.
Dve trećine sveta je razbojništvo, jeza i besmisao.
Izmisli smisao.
Posadi drveće i zalivaj i pravi se da umeš da uzgajaš nešto.

I najbliži grizu.

Spremi im palačinke.
Sa puno oraha i nedozvoljeno mnogo krema.
I umesi pogaču ako umeš.
Između dve pogače igramo se Velikih i Malih.
Pobegni.

Samo su stanice ljubav.

Stavi crveni karmin po danu.
Izađi u providnoj majici.
Bez šminke.
Ošišaj šiške do pola čela. Nakrivo.

Nosi štikle i za dnevnu kafu.
Pojedi škampe u restoranu, pa posle gladuj do sledeće plate.
Super je za liniju.
Uradi to u Veneciji.
Stopiraj do Venecije.

Oteće te neko? Naudiće? Kako sa neznancem u auto?
Naudiće svakako, i pred rođenom zgradom u rođenom gradu.
Naudićeš i sam sebi.
Bolje sve to uz sladoled i espreso u Veneciji.


Nosi tufne i crvene marame i crveni lak na noktima.
Popij malo više.
Opsuj.
Glasno i jasno, da čuju oni koji to od tebe ne očekuju.
I učenici generacije psuju.
Kakva ti je generacija, nije ti to veliko neko zvanje u životu, pokrij se ušima.

Nije svet ružan i zao.
Mi smo.

Idi u bar i naruči koktel.
Da ti oni smućkaju, po nahođenju.

Zažmuri.
Žmurećki, bez plana, sa ciljem, bez straha, sa opreznošću.


Čestitaj rođendane i bivšima.
I bivši su nekad bili ljubav.
Pevaj Lepu Brenu da te čuju komšije.
Pa šta?

Umiru ljudi.
Umiru i tvoji ljudi.
Pa šta?
Nije daleko ono gde se srećemo.
S razlogom se umire.
Ne živi svako sa razlogom.
Smisli ga.
I život, i razlog.

Sipaj malo sapunice u ono čudo za balončiće i obavezno izađi na ulicu da sa decom praviš mehuriće.

Pevaj u nepoznatim horovima na nepoznatim trgovima.
 
Jogurtsku čašu ne otvaraj uredno, od mesta gde je naznačeno.
Izbuši onu foliju, pa pij na cevčicu.
Pobegni sa časa u gimnaziji.
Posle ti se čak i neće bežati.

Skrati kosu više nego što se sme.
 Otvori sok u tetrapaku naopačke.
Iscepaj stranice knjige koje ti se ne dopadaju.
Lepota se pravi, ne kupuje se.

Za vreme ručka se ogledaj u kašikama.

Izvrnuti, izdeformisani likovi.
Obmani se.
Pusti fiziku.
Zaboravi da znaš sva objašnjenja fizičkih i hemijskih pojava.
Zaboravi da za to što se u kašikama vidimo naopačke postoji obična formula iz fizike.
Zaboravi na Njutna i njegova tri zakona.
Smisli četvrti.
Obmani se.
Kaži da je magija.
Kašike su magija.

Uskoro ćemo se pooženiti i poudavati.
Do tad beži od bidermajera.
U Veneciju.
Na espreso i ljubav.

Kažeš "Čuvaj se. Sve će biti ok." 

Kažeš "Sve će biti ok.", a zaboraviš da čestitaš majci rođendan. Ignorišeš violinistu u poderanom kaputu u podzemnoj. Plaćaš poreze, a ne kupuješ, nikad, ni za živu glavu, one čestitke koje prave deca iz centara za nezbrinute.
Svi smo pomalo u Sabirnom centru večito nezbrinutih.
Kažeš da se čuvam, a ne setiš se da ujutru ostaviš vruću kafu i kroasan sa kremom na stolu pored našeg kreveta. Kafa i kroasan sa kremom čuvaju, ne mogu sama.

Kažeš "Svi imaju loš dan.", a biraš radio-stanice gde peva Balašević i razvlače se tugaljivosti Radeta Šerbedžije.

Ne biraš dobre stanice.
Nisu sve stanice dobre.
Kažeš "Prebrodićemo.", a odbijaš poslove u Šangaju jer je daleko. Daleko. Glupost.
"Stižu bolji dani". Ne stižu. O, ne, tako neće stići ako ih ne stigneš. Zašto čekamo?

"Sve ima svoje." Ima, a počeće da guta i tvoje i moje ako nastavimo ovako.
"Samo loš dan, sutra će već sve biti bolje."
Neće.
Misliš da si večan.
Imun.
Zaštićen.
Nezamenljiv.
Tužno je koliko se bez tebe može. Bez mene, bez njih.
Zamenljivost je neprevaziđena.
Zaboravljaš da si ti taj koji kvari dane čekanjem i da si ti taj zbog koga nikada nećemo u Šangaj.
Proći ćemo, i kao da nismo ni bili tu.
Ukoliko ne odemo već jednom u tu Veneciju na espreso, kapućino i sladoled. I Šlag. Obavezno šlag.

Verovatno ćete pooženiti pogrešne.

Debele drugarice svojih devojaka iz snova.

Zato ljubi šta voliš dok možeš. Na suncu.

Svi ljudi su lepši na suncu.
Na sunce, ako misliš da ne umreš nikad.

U Veneciju.
Uz espreso i porodični sladoled.

P.S. Hvala Ratku Petroviću, Mii Mladenović i Boru Kapetanoviću na inspiraciji za ove redove. :)

Ničim izazvana,
A.K.

U Nišu,. 28.08.2014.