Uvek isti stepen polutuge.
( https://www.youtube.com/watch?v=2DwhcibLAkg )
Uvek isti poluosmeh.
Uvek ista polurana.
Uvek isti poluljudi.
Uvek isti od nas poludi.
Uvek isto.
Tajno.
Rana koja se ćuti - zavija.
Ona koja se taji - ujeda.
Ona kojoj se molim - razara.
Ona koja se skriva - srami.
Nikada do kraja srećni, a tako prokleto vedri i nasmejani. Sedimo jedni kraj drugih. Pričamo o kafi i šnalama, mašnama i lakovanim cipelama. Pilulama "za dan posle".
Pričamo ozbiljno, gledamo kruto.
Sanjamo krišom, pa se sve stvarnošću prikrivamo da slučajno neko ne vidi ostatke snova po uglovima očiju.
Rodila su nam se deca. Hranimo ih, grejemo flašice u kafićima dok sa društvom ispijamo pivo.
"Zarašće ti taj carski rez, kažu da je doktor jako dobar."
Pravimo se hrabri i glumimo našminkano ludilo na štiklama.
"Carski rez dobro zarasta."
Ni ne pitamo za ostale rezove.
Nedeljom idemo u crkvu i palimo sveće za umrle, nestale i zaklane drugove.
"Gospođice, ne možete tu zapaliti cigaretu."
Laž. Rez. Kraj.
Za "bolje sutra" svi znamo i gledamo u oči novim stradanjima svakog dana.
"Mala, ne daj se."
"Hoćemo na pivo?"
Ima dana. Ima ljudi. Ima srca.
Ne prekidam da verujem.
Još ne.
Udri.
Može se.
Srca imam još.
Navali narode, sve na popustu, sa felerom.
Nismo čak ni potpuno nesrećni.
Smejemo se sitnicama.
Znamo da kažemo i "Izvini" i "Hvala".
Umemo lepo da se nadamo i da verujemo.
Jedni drugima.
Sebi.
Svemu su nas naučili i puno smo trenirali.
Sve funkcioniše.
Osim kiše.
Osim tuge.
Osim ćutnje.
Svemu su nas naučili, osim kako da tugujemo, kako da bolujemo, kako da nosimo smrt i kako da budemo ljuti.
Pa smo ljuti svakako.
Pa smo besni.
Pa režimo.
Pa lajemo.
Pa nas ujeda iznutra.
Pa smrdimo na nečovještvo i zgrušanu krv.
Nisu nas naučili kako da nas boli.
Pa ne odbolujemo.
Pa bolimo trajno, glasno i nezgrapno.
Nisu nas naučili kako da padamo.
Pa padamo na glavu.
Nema srca.
Nema duha.
Pasoš.
Kofer.
Odlazak.
Sreća.
Imam tri želje:
1. Da uvek imam volje i snage da odlazim.
2. Da mogu da volim.
3. Da mogu da sanjam.
Ništa više.
Uvek isti stepen.
Polusna.
Poluljudi.
Polutuge.
Nosim, čuvam, krijem, volim.
( https://www.youtube.com/watch?v=4VWo4RNwmCM )
11.8.2014.
Niš
A.
Uvek isti poluosmeh.
Uvek ista polurana.
Uvek isti poluljudi.
Uvek isti od nas poludi.
Uvek isto.
Tajno.
Rana koja se ćuti - zavija.
Ona koja se taji - ujeda.
Ona kojoj se molim - razara.
Ona koja se skriva - srami.
Nikada do kraja srećni, a tako prokleto vedri i nasmejani. Sedimo jedni kraj drugih. Pričamo o kafi i šnalama, mašnama i lakovanim cipelama. Pilulama "za dan posle".
Pričamo ozbiljno, gledamo kruto.
Sanjamo krišom, pa se sve stvarnošću prikrivamo da slučajno neko ne vidi ostatke snova po uglovima očiju.
Rodila su nam se deca. Hranimo ih, grejemo flašice u kafićima dok sa društvom ispijamo pivo.
"Zarašće ti taj carski rez, kažu da je doktor jako dobar."
Pravimo se hrabri i glumimo našminkano ludilo na štiklama.
"Carski rez dobro zarasta."
Ni ne pitamo za ostale rezove.
Nedeljom idemo u crkvu i palimo sveće za umrle, nestale i zaklane drugove.
"Gospođice, ne možete tu zapaliti cigaretu."
Laž. Rez. Kraj.
Za "bolje sutra" svi znamo i gledamo u oči novim stradanjima svakog dana.
"Mala, ne daj se."
"Hoćemo na pivo?"
Ima dana. Ima ljudi. Ima srca.
Ne prekidam da verujem.
Još ne.
Udri.
Može se.
Srca imam još.
Navali narode, sve na popustu, sa felerom.
Nismo čak ni potpuno nesrećni.
Smejemo se sitnicama.
Znamo da kažemo i "Izvini" i "Hvala".
Umemo lepo da se nadamo i da verujemo.
Jedni drugima.
Sebi.
Svemu su nas naučili i puno smo trenirali.
Sve funkcioniše.
Osim kiše.
Osim tuge.
Osim ćutnje.
Svemu su nas naučili, osim kako da tugujemo, kako da bolujemo, kako da nosimo smrt i kako da budemo ljuti.
Pa smo ljuti svakako.
Pa smo besni.
Pa režimo.
Pa lajemo.
Pa nas ujeda iznutra.
Pa smrdimo na nečovještvo i zgrušanu krv.
Nisu nas naučili kako da nas boli.
Pa ne odbolujemo.
Pa bolimo trajno, glasno i nezgrapno.
Nisu nas naučili kako da padamo.
Pa padamo na glavu.
Nema srca.
Nema duha.
Pasoš.
Kofer.
Odlazak.
Sreća.
Imam tri želje:
1. Da uvek imam volje i snage da odlazim.
2. Da mogu da volim.
3. Da mogu da sanjam.
Ništa više.
Uvek isti stepen.
Polusna.
Poluljudi.
Polutuge.
Nosim, čuvam, krijem, volim.
( https://www.youtube.com/watch?v=4VWo4RNwmCM )
11.8.2014.
Niš
A.
Коментари
Постави коментар