Ona lakira puževima kućice.

Ona lakira

puževima kućice,

i pušta ih nazad u travu.

Kućice duginih boja,

sjajne kućice,

mat kućice,

kućice plave,

kućice roze,

zavisi da li misli

da je muški puž,

ili ženski.

Kupuje ptice,

i pušta ih iz kaveza.Bira one slabe,

bolešljive,

jer želi da im da

malo slobode

i pravog života

pred kraj.

Ako su rođene

u kavezu,

i ako su u kavezu bolovale,

makar da osete

nebo,

i da odžive barem

jedno leto,

koje vredi više

nego hiljadu

zdravlja u kavezu.

Pred spavanje me tera

da joj

pričam priču,

i traži mi da se

zakunem da nikada

neću prestati

da pišem.

I ja joj pričam

o tome kako se Pepeljuga

mučila, ali nikad

nije došao taj princ,

nego samo taj bivši

student mnogih

fakulteta,

koji je sad na birou,

i treba dvadeset i trećeg

da se javi istoj ustanovi,

i koji se švercuje

po autobusima,

i štedi na

sopstvenim pertlama.

O tome,

kako

su Pepeljuga i on

živeli teško,

ali kako su uspevali

uvek to da prebrode,

i bili srećni.

„Kao mi?“

- pitala je.

„Kao mi.“

- rekao sam

a pomislio

(Nekad..).

Svakoga jutra,

pre doručka,

napisao bih

joj pesmu.

„Da se rimuje?“

Tražila je,

plašeći se

da ću zaboraviti

kako se pišu

rime.

(Ili je to samo

bila slatka laž,

da spreči ono moje

obećanje – da ću

prestati da pišem?)

Ako je bila dobra

napisao bih joj i čitav

sonet.

Onda bi

obično čitala

moje pesme.

Po stotinu komada.

Satima.

Što joj se sviđa,

ostavljala na stranu,

a što ne, cepala…

I ponekad

zaplakala

i vrisnula:

„Pocepala sam pogrešnu!“

„Da nije iz ljubomore?“

„Nije majke mi!

Sećaš li se kako je išla?!

Možeš li je

ponovo napisati?!“

„Ne baš…

Znam poentu,

ali ne znam pesmu…“

„Kako bre to?!“

„To ti je kao golf…

Imaš štap,

i znaš gde je rupa,

ali nije svaki udarac,

svakoga puta savršen.

Tako je i sa rečenicama.“

Gledam u

njene plišane igračke,

i kaže da više

nije devojčica

i da bi se rado

otarasila istih,

samo kad svaka

od njih ne bi

bila ličnost,

nego obična punjena,

plišana stvar.

Valjda je neko

kome si poverio

najveće tajne,

i ko je bio uz

tebe kad si plakao,

zaslužio

da bude ličnost,

tri puta više,

od onih koji

su te rasplakali.

Dvoje nas je,

ali uvek pravi palačnke

za tries-osmoro.

Zvala me kod sebe

u Njujork.

Ona će da plati

kartu.

Kaže, ako mi daju

pismo preporuke od izdavača

il’ nekog udruženja

književnika,

možda mogu da probam

sa svojim pesama tamo.

A bio sam ja po tim

Amerikama,

i sa svojim pesmama

krečio kuće,

rušio zidove,

zidao,

sendao zidove

i čupao toalet šolje…

Bio sam po Amerikama

i teško

da sam mogao

da obavijem svoju

poeziju

oko krvavih ruku

od žuljeva.

Ko konjsko oko

velikih.

Evo je,

ulazi u sobu.

Blesava je,

čitali ste već.Ko pčelica zuji,

tamo amo,

nosi čaj u ruci,

i moram sada stati.

Da ne vidi

da pišem o njoj.

Ako vidi,

pravite se

da niste ni čitali…

Ratko Petrović