Шта се слави, браћо драга?
Моја је чаршија лепша од свих чаршија на свету.
Ратлук је у Нишу најслађи.
Сарме су најбоље.
Људи су најдражи.
Музика је јединствена.
Нема лепших салаша до војвођанских.
Шачица распеваних бекрија са по три срца у сваким грудима, сакривена, а свакојако нападана са свих страна, данас слави.
Народ који је краљ прослава, слава, весеља, народ на трону нерадних дана, ослобађања од посла, почев од оправданих изостанака у школи - мој народ.
Мој народ слави данас Нову годину.
Мој народ има историју.
Мој народ има храброст.
Мој народ је жилав народ.
Мој народ има писмо - ћирилицу, које користи седам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјински и де јуре бошњачки), као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизирани Кинези из Казахстана, који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем. Дунгански дијалект је једини из кинеске групе језика који не користи кинеске карактере и једини језик синотибетске породице који користи ћирилицу као стандардни писани систем.
Иха - ха!
Мисија Ћирила и Методија, која се одвија у другој половини IX века на територији Србије, око 867-874. године, уводи христијанизацију народа и увођење овог нашег лепог писма. Уведене су словенске богослужбене књиге, а развила се и словенско–византијска култура. Српска црква добила је делимичну самосталност под Светим Савом (1176—1235), највећим српским националним светитељем, који је 1219. године у Никеји посвећен за архиепископа Српске цркве. Године 1346. проглашена је Српска патријаршија, коју је Цариградска патријаршија признала 1375. године.
Ћирилично писмо је само једна од благодети које српски народ носи кроз историју.
Има их још много.
Моја национална освешћеност сазрева тек сада, након много година учења, света, учења света и тумарања. Поносим се, али се својим народним знамењем не одређујем.
Александра је и даље Александра и када пише latinicom.
Језик или писмо не могу бити лепи или ружни, не могу бити "бољи" или "гори". Они су, једноставно обележје групе људи која живи на истој теритрији и дели историју или њен део, а често и религију и опредељења. Како не сматрам да ме језик чини Српкињом, исто тако не мислим ни да ме Православље чини Српкињом, нити ме боје заставе на било који начин одређују као човека, као личност.
Из ових разлога јавила се код мене побуда да видим шта је то "Српска Нова година" и што се то мени блиски људи "љуте" кад кажем да је "не славим." (не стижем, аман)
Данас је 13. јануар.
Никада (или, хајде, да будем прецизнија), РЕТКО сам славила ову Нову годину. Још прецизније, ретко сам имала времена. Данас се ради, сутра се ради, испити не чекају, време гази, а непрочитане странице и ненаписани радови вриште из фиока.
Седим тако посута књигама сада и питам се: Шта се слави, браћо?
Оно што сам ја до сада знала јесте да је Српска Нова година исто што и старокалендарска, водећи се рачунањем времена које је установио Јулије Цезар. Зовемо је "Православном", што и јесте. Није само српска, небески мој народе. Славе је и Руси, Грузини монаси на светој Гори, као и православни Јапанци.
Али НЕ, каже мени историја, НЕ!
Српска Нова година је нешто друго, јер је настала као знак отпора покушајима да се затре српски идентитет.
Овај празник није празнован јавно и пркосно 1919. године, када је Краљевина СХС за ванцрквене сврхе усвојила нови грегоријански календар.
Срби су се дрзнули када је из Хрватске поручено да православна веле-славља "штете" привреди и трговини, уз апеле тадашње "власти" (а то нису они чија нам имена пишу по уџбеницима из Историје, да се разумЕмо - са дугоузлазним акцентом на овом Е) да се верски празници (као што су Васкрс и Божић) падају у недељу, како се не би губили радни дани.
Мој је народ и смешан народ.
Памти шта не треба и заборавља шта не би требало.
Књига је неретко непријатељ - јер шта ти има да учиш о оним тамо Монголима, знају ли они ко је био Карађорђе?
Мој народ је смешан народ јер децу своју учи мржњи.
"Да се не заборави."
Неће се заборавити. Неће.
Иако поносно кличем своје порекло где год да ме свет баци и још поносније на сваким потпетицама ципела за наступ на сваку бину и у сваку школу носим боје заставе, мирис шљивовице и тактове драге химне, много је мржње преко леђа генерација деведесетих преваљено.
А тек нам је двадесет и која.
И они ратлуци тамо негде по свету су слатки.
И неке другачије жене су лепе.
И неки народи сакривени у неке друге планине су једини на свету.
То нас не чини мање својима, мање православнима, мање својима.
Мање Србима.
Да славимо, драги моји, него шта.
Да славимо и заливамо што нас има, итекако нас има.
Да славимо што на мачевима поломљеним између две битке бијемо нове, веће битке, и то небеским снагама.
Да не славимо пркосно.
Да живимо у миру.
Да се не жалимо на немаштину док нам на Тргу пева Светлана Мајка.
Него да тај исти Трг засујемо протестима.
Од сутрадан, наравно, кад се отрезнимо.
За боље, за правду, против Животињских фарми и за библиотеке, против (не)културе, за Вука (зна Ниш за ког Вука), за Јелену, за награђене математичаре из основних школа што се такмиче по свету, за сваког од нас понаособ.
Да знамо и да бирамо чему кличемо и у чије име дижемо чаше.
Живели, лепо се проведите вечерас!
:*
Ваша,
АК
(Ректорат Универзитета у Новом Саду,
на помолу нових истраживачких побуда,
у заносу и у земљи чуда,
као и увек)
13.1.2016.
Ратлук је у Нишу најслађи.
Сарме су најбоље.
Људи су најдражи.
Музика је јединствена.
Нема лепших салаша до војвођанских.
Шачица распеваних бекрија са по три срца у сваким грудима, сакривена, а свакојако нападана са свих страна, данас слави.
Народ који је краљ прослава, слава, весеља, народ на трону нерадних дана, ослобађања од посла, почев од оправданих изостанака у школи - мој народ.
Мој народ слави данас Нову годину.
Мој народ има историју.
Мој народ има храброст.
Мој народ је жилав народ.
Мој народ има писмо - ћирилицу, које користи седам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјински и де јуре бошњачки), као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизирани Кинези из Казахстана, који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем. Дунгански дијалект је једини из кинеске групе језика који не користи кинеске карактере и једини језик синотибетске породице који користи ћирилицу као стандардни писани систем.
Иха - ха!
Мисија Ћирила и Методија, која се одвија у другој половини IX века на територији Србије, око 867-874. године, уводи христијанизацију народа и увођење овог нашег лепог писма. Уведене су словенске богослужбене књиге, а развила се и словенско–византијска култура. Српска црква добила је делимичну самосталност под Светим Савом (1176—1235), највећим српским националним светитељем, који је 1219. године у Никеји посвећен за архиепископа Српске цркве. Године 1346. проглашена је Српска патријаршија, коју је Цариградска патријаршија признала 1375. године.
Ћирилично писмо је само једна од благодети које српски народ носи кроз историју.
Има их још много.
Моја национална освешћеност сазрева тек сада, након много година учења, света, учења света и тумарања. Поносим се, али се својим народним знамењем не одређујем.
Александра је и даље Александра и када пише latinicom.
Језик или писмо не могу бити лепи или ружни, не могу бити "бољи" или "гори". Они су, једноставно обележје групе људи која живи на истој теритрији и дели историју или њен део, а често и религију и опредељења. Како не сматрам да ме језик чини Српкињом, исто тако не мислим ни да ме Православље чини Српкињом, нити ме боје заставе на било који начин одређују као човека, као личност.
Из ових разлога јавила се код мене побуда да видим шта је то "Српска Нова година" и што се то мени блиски људи "љуте" кад кажем да је "не славим." (не стижем, аман)
Данас је 13. јануар.
Никада (или, хајде, да будем прецизнија), РЕТКО сам славила ову Нову годину. Још прецизније, ретко сам имала времена. Данас се ради, сутра се ради, испити не чекају, време гази, а непрочитане странице и ненаписани радови вриште из фиока.
Седим тако посута књигама сада и питам се: Шта се слави, браћо?
Оно што сам ја до сада знала јесте да је Српска Нова година исто што и старокалендарска, водећи се рачунањем времена које је установио Јулије Цезар. Зовемо је "Православном", што и јесте. Није само српска, небески мој народе. Славе је и Руси, Грузини монаси на светој Гори, као и православни Јапанци.
Али НЕ, каже мени историја, НЕ!
Српска Нова година је нешто друго, јер је настала као знак отпора покушајима да се затре српски идентитет.
Овај празник није празнован јавно и пркосно 1919. године, када је Краљевина СХС за ванцрквене сврхе усвојила нови грегоријански календар.
Срби су се дрзнули када је из Хрватске поручено да православна веле-славља "штете" привреди и трговини, уз апеле тадашње "власти" (а то нису они чија нам имена пишу по уџбеницима из Историје, да се разумЕмо - са дугоузлазним акцентом на овом Е) да се верски празници (као што су Васкрс и Божић) падају у недељу, како се не би губили радни дани.
Foto: Novosti.rs
Тај притисак је Србе "изиритирао", како литература каже, да су
старокалендарску Нову годину од 1923. почели да празнују као "опозициону",
јавно, пркосно, гласно, громогласно, театрално, запажено, у ресторанима,
на улицама, на трговима, попут каквог државног празника, иако то није била.
старокалендарску Нову годину од 1923. почели да празнују као "опозициону",
јавно, пркосно, гласно, громогласно, театрално, запажено, у ресторанима,
на улицама, на трговима, попут каквог државног празника, иако то није била.
Прву велелепну прославу Српске нове године у овом духу организовала је
прва београдска "Касина" те 1923. године, да би се касније прикључили
сви угоститељски и неугоститељски објекти.
прва београдска "Касина" те 1923. године, да би се касније прикључили
сви угоститељски и неугоститељски објекти.
Мој је народ и смешан народ.
Памти шта не треба и заборавља шта не би требало.
Књига је неретко непријатељ - јер шта ти има да учиш о оним тамо Монголима, знају ли они ко је био Карађорђе?
Мој народ је смешан народ јер децу своју учи мржњи.
"Да се не заборави."
Неће се заборавити. Неће.
Иако поносно кличем своје порекло где год да ме свет баци и још поносније на сваким потпетицама ципела за наступ на сваку бину и у сваку школу носим боје заставе, мирис шљивовице и тактове драге химне, много је мржње преко леђа генерација деведесетих преваљено.
А тек нам је двадесет и која.
И они ратлуци тамо негде по свету су слатки.
И неке другачије жене су лепе.
И неки народи сакривени у неке друге планине су једини на свету.
То нас не чини мање својима, мање православнима, мање својима.
Мање Србима.
Да славимо, драги моји, него шта.
Да славимо и заливамо што нас има, итекако нас има.
Да славимо што на мачевима поломљеним између две битке бијемо нове, веће битке, и то небеским снагама.
Да не славимо пркосно.
Да живимо у миру.
Да се не жалимо на немаштину док нам на Тргу пева Светлана Мајка.
Него да тај исти Трг засујемо протестима.
Од сутрадан, наравно, кад се отрезнимо.
За боље, за правду, против Животињских фарми и за библиотеке, против (не)културе, за Вука (зна Ниш за ког Вука), за Јелену, за награђене математичаре из основних школа што се такмиче по свету, за сваког од нас понаособ.
Да знамо и да бирамо чему кличемо и у чије име дижемо чаше.
Живели, лепо се проведите вечерас!
:*
Ваша,
АК
(Ректорат Универзитета у Новом Саду,
на помолу нових истраживачких побуда,
у заносу и у земљи чуда,
као и увек)
13.1.2016.
Коментари
Постави коментар