Јес'се удала?

Pre svega, ako očekujete neko pljuvanje braka i udaje i hvalospev ženimajkikraljici koje su same i jake, na to nećete naići ovde. Naprotiv.

Za potrebe punog doživljaja teksta pustite Kolju i Grobovlasnike - Mladoženja.
Upozorenje: Ovo nije recept za udaju, ovo nije Kako da nađete momka/devojku za 24 sata, ovo nije 48 sati svadba. Svaka sličnost sa stvarnim osobama i pojavama je slučajna.

Jes'se udala?

Mislim se nešto, to je skroz OK pitanje čaršije kad se vratiš u rodni grad posle dugačkog perioda, rodbine željne pikanterije ili bivšeg momka kome nije baš najdraže na svetu što je bivši.

Međutim, jedna situacija me baš našla sluđenom.
U jednom od poznatih novosadskih kafića koristim jedini slobodni satak u danu da popijem kafu i odgovorim na brdo poruka. Primećujem poznanika sa fakulteta... Prilazi, te umesto pozdrava, izusti čovek samo:

JES'SE UDALA!? 

(sve uz pogled domalog prsta na ruci da proveri prisustvo/odsustvo vereničkog prstena).

Ništa Ćao, ništa Kako si, ništa Šta ima?

Odmahujem glavom (i sve  u meni odmahuje).

Video sam, Mila i Petra su se udale.

Ti nisi, znači.

Nisam, kažem.

Pa kad ćeš?

Pa evo, uskoro.
(Lažem bezočno i odlazim, posve krotko, iz kafića.)



Možda čak i nisam baš lagala, jer sam mislila da je to to. Bilo, svakako, u tom trenutku.
A nije, ni blizu. Eto, ovo pitanje na prepad me malo navelo da razmislim, pa evo šta sam smislila. :)

• Zašto baš meni da se desi to?
• Kako mi nije uspelo?
• Što se predomislio/predomislila?
• Zašto me, ZABOGA, ne voli?
• Ali tako sam se  lepo sredila, i šta je sad?
• Ali sve sam radila/radio što treba!
• Odustajem.
• Šta mu je sad?
• Sve su iste, rospije.

Poznato nešto od ovoga?
:D
E pa, čik pogodite -  nema formule koju možemo rešiti, nema unificiranog rešenja, nego IZVOLI I VOLI, što bi rekla moja Marina, izvoli i daj se (u duhovnom smislu), izvoli i troši se.
Verujem da svuda, pa i ovde važi isto pravilo: uvek moraš da daš više nego što dobijaš, a to ti se, kad-tad, na nekad tebi neznane načine - vrati.

A di je zapelo?

Sa jedne strane, izopačeni vrednosni sistem danas svrstava žensku osobu koja nije u braku, a ima (opet nekom izvrnutošću utvrđen) određeni broj godina - u neostvarenu, ili pak ne potpuno srećnu.
Ako ima ovde neki doktor za sreću, neka mi se javi, treba mi par saveta, platiću.

Sa druge strane, još gore je, čini mi se, za mlađe muškarce u tim nekim godinama oko treće decenije - A MUSTAĆI - A ŽENIDBA! Ako li slučajno do tih godina nema tih društveno nametnutih ostvarenja muškosti u vidu "sigurnog" posla (a koji je to zaista siguran?), supruge i klinaca (komad-dva-tri) - onda MORA DA NEŠTO NIJE UREDU S NJIM.

Iako nije lako ni jednima ni drugima (a ustvari, sve su to slatke muke, da slađe ne mogu biti), ipak mi je najstrašnija slika glorifikovane same žene, koja je uspešna na sto polja, samohrana majka, samoosnivačica svog samobiznisa u svom samooblikovanom svetu. Slika mi je još strašnija jer na takvu nalikujem, ali se trudim da takvo ponašanje kod sebe "izlečim".

Dvadeseti vek bio je vek gde je znak jednakosti stajao između novca i moći.
Danas znak jednakosti stoji između pažnje i moći. Moćan je onaj koji privlači pažnju.
Nažalost, pažnju danas privlače izopačene stvari.
I dalje ukopani u konzervativne temelje, koprcamo se u kaljuzi novopečenosti ideja o ŽMK (Ženi Majci Kraljici) i MNM (Muškarcu Nad Muškarcima).

Ukratko o ŽMK i MNM

ŽMK je visoka, nema više od 60 kila, ide u teretanu, jede samo proteine, ima svoju firmu koještarija, uvek ima pun inboks i uvek joj je pun k...ofer obaveza. Nema uz sebe čoveka, ima kombinacije. U retkim (Halejeva kometa retkim) situacijma ima uz sebe čoveka koji je jednako lud kao ona.

MNM je isto visok, ima kila kolko mu volja, trenira, ima ženu/devojku, auto (veliki, crni, da nadomesti sve malo), radi u firmi na visokoj poziciji, sve daje za ženu i decu i petkom uveče ponekad ode u Futog da se vidi sa...drugaricom iz osnovne. Ali pre svega, ljudina, poštenjačina, duša od čoveka, sve radi za ženu i decu.



Svi smo sve, fluidi i promenljivi sami po sebi. Poenta je u traganju za sobom, valjda, šta znam. Pa, kažu pametne glave, to nešto će nas na tom putu naći.

Ono na šta sebe i vas želim ovim redovima da podsetim jeste:

• treba razbiti zamišljene ideale, jer u stvarnosti ne postoje
• treba srušiti kule sagrađene na maštarijama
• treba nositi tuđe cipele mnooogo pre nego što bilo koga osudimo
• žene da olade s umišljotinama da sve zaslužujemo nekakve Bogove Očeve
• žene da kuvaju
• muškarci da kuvaju
• svi da kuvaju
• lepo da se najedemo
• da gledamo neki dobar film
• da verujemo u ljubav
• da verujemo
• da ne varamo
• da ne lažemo
• da ne bežimo iz odnosa, nego da ih popravljamo (dok to ima smisla)
• da se oslobodimo toga da živimo živote svojih roditelja

Očigledno je da mi ovaj terapisjki deo pisanja dobro dođe, jer da sam ovo sve znala kad je trebalo, ovo slatko danas ne bi bilo na mom stolu, nego bih nekom kuvala ručak i peglala košulje za sutrašnji posao. ;)


Iako sam ranije bila drugačijeg mišljenja, konačno sam sigurna da je moj izbor taj da će mi zaista biti najveća sreća da gledam neku malu (isto čupavu i pogubljenu) sebe dok sa nekim pijem pivo iz flaše (popijem tri gutljaja, ostalo stavim na kosu) i gledamo je kako trči na čas flaute, jer kasnimo, porodično.
Ceo svet se urotio da se svetinja porodice razbije.
Sve vodi u neku samodovoljnost i otuđivanje.
Filmovi puni superžena koje petkom uveče same u preskupom stanu naručuju kinesku.
Muškaraca koji jure za rospijama.
Samohranih roditelja.
Samohrane dece.
Avetinja.
Muka mi je od toga.
Gasite filmove, cepajte novine, poubijajte te glasove u glavi koji vam, možda, govore da je tako nešto normalno. Ili, ne-daj-Bože, KUL. Ako je, pak, samoća nečiji izbor - to je već potpuno druga priča. Samo što imam problem da shvatim kako je to čovek sam sebi dovoljan.

Zajednica, ko god šta god da po svojoj meri odabere, e to je, ipak, baš teško razbiti ako je iskreno i pravo.



Očekivanja, međutim, očekivanja u svemu ovome su ono najopasnije u željama. Snovi bez granica, a želje bez stega i zacrtanosti, a sa jasnim ciljem - e, tu je magija.
Iskreno mi je zadovoljstvo i čast da je sa vama, ponedeljkom u 3, kakvu-takvu, podelim.



Za kraj,za još potpuniji doživljaj, pustite Olivera i Vjeruj u ljubav.

I v(j)eruj.
Šta ti teško.

;)


Srdačno,
A.K.


U Novom Sadu, 4.2.2019.
Između časova