Рођендански Б(в)ремеплов.
Дан ми је данас почео овако: мачка сломила пету шољу (мачка је трудна!), устала сам да перем косу око 5, цркао је фен, сушила косу тако што сам врелом пеглом за косу прелазила мокре праменове, а једна од људи са којима сарађујем ми је првих десетак минута на часу енглеског јутрос причала о томе како ипак нису успели да јој санирају тумор.
Јутрос сам схватила неважност бриге као такве.
Потпуно непотребан осећај.
Треба га прихватити, али не и у њему живети.
Јутрос сам се подсетила колико ВОЛИМ ДА ЖИВИМ.
Јутрос сам од великог броја људи добила такође и предивне и искрене речи, које су ме искрено гануле, oзариле, растужиле, насмејале и подсетиле на оно што је важно.
Не знам како, и знам да звучи као клише, али дубоко верујем да не понављамо себи и другима довољно често: ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО (али је лудо, прелудо кратак).
Све је почело овде и овако.
За потпуни угођај - Бисера ( https://www.youtube.com/watch?v=EMgIVMvx2SE )
Јутрос сам схватила неважност бриге као такве.
Потпуно непотребан осећај.
Треба га прихватити, али не и у њему живети.
Јутрос сам се подсетила колико ВОЛИМ ДА ЖИВИМ.
Јутрос сам од великог броја људи добила такође и предивне и искрене речи, које су ме искрено гануле, oзариле, растужиле, насмејале и подсетиле на оно што је важно.Не знам како, и знам да звучи као клише, али дубоко верујем да не понављамо себи и другима довољно често: ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО (али је лудо, прелудо кратак).
Све је почело овде и овако.
За потпуни угођај - Бисера ( https://www.youtube.com/watch?v=EMgIVMvx2SE )
У Времеплову, старој новосадској посластичарници 2011. године. Схватила сам да се живот променио. Дошли смо на студије Никола, Никола и ја. Није било лепо ни лако на почетку. Никола П. је промашио такси кад смо први пут дошли, па смо ушли у дивљака и пукли хиљадарку до Петроварадина. Никола (мој Никола) и ја смо били дебели, јели смо стално у неком ресторану брзе хране у центру Новог Сада. Сада више не једемо тамо (јер се то место затворило), али смо и даље мало дебели.
Али смо срећни.
Коначно срећни.
Среће и туге нам последњих деценију и кусур иду руку под руку.
Бескрајно сам захвална на томе.
Иако обоје знамо да ће поново доћи и ред на неке туге, сад баш осећам да је мало време дошло за радост.
И знате оно - чувај срећу за себе.
Ма не!
Ма дај свега!
Кад се већ редовно свако свакоме жали, што мало, за промену, не би свако рекао свакоме да је срећан (кад је то заиста тако).
И знате оно - чувај срећу за себе.
Ма не!
Ма дај свега!
Кад се већ редовно свако свакоме жали, што мало, за промену, не би свако рекао свакоме да је срећан (кад је то заиста тако).
Само обазриво - од лажног знања и исфорсиране среће нема ништа горе.
Но добро, ово неће бити још једна прича о томе како волим Николу.
Али јесте прича о томе колико ми значите.
Сви ви који се препознате.
Сви ви који ми пишете да сам женамајкакраљица. Сваки до прве бивше љубави који (осећам) искрено мисли о мени позитивно. Наравно, осим једног који никада и није био мој.
Сви ви који сте ми написали да сам ваш најбољи ђак, студент, узор, борац...
Свима вама који ме видите као веселу и енергичну и пуну љубави - хвала, јер пречесто заборавим на то.
Ипак, осећам одговорност да вам кажем да није то баш тако сјајно.
Ето:
Али, не брините.
Шминка ускоро спада.
У живот су ми послати људи и ситуације да ме оголе, састружу, раставе, па покупе, закрпе, обасују шљокицама.
Све што нисам добила у детињству, добила сам сада од вас - породичне ручкове, недеље, путовања викендом, цркве, децу, крштења, поруке на зиду, игралишта, скупу храну, одећу, шалове, парфеме, козметичке третмане, салаше, коње, домаће кобасице и сок од јабуке и све остало чиме сте ми размазили.
Мачка и ја живимо у изнајмљеном стану од 17 квадрата.
Мачка је трудна.
Немамо шпорет, него решо. Варничи кад се укључи.
Црко фен.
Тепих смрди на нафталин.
Мама је у сличном стану, минус мачка, минус струја у кухињи поседњих 8 месеци.
Ово није тужна прича, ово је реални живот 90 посто нас, само мене није срамота да лајем по интернету.
Имам довољно за све, али ме је све ово научило да ми готово ништа није потребно и да без свега могу.
Осим вас.
Клише?
Баш ме брига.
Могу без свега осим без тога да ми Нина на школској табли напише рођенданску поруку.
Осим без тога да Лана нажврља по стомаку у коме је била Зора "Кумо, срећан рођендан".
Осим без тога да наздравим са свима.
Без Додиних порука, Ла Банде и тога да им (под присилом!) натакнем рођенданске капе на главу (слика у прилогу).
Без Дејане и деце.
Без тамбуре и тамбурања (тамбура као синоним за музику генерално).
Без сваког од вас понаособ, иако нисте сви овде поименце.
И не само ја.
Фали, знам. Свакоме свашта.
Петочланој породици пара за хлеб.
Трочланој породици кућа која је изгорела.
Неком детету мајка.
Неком детету и мајка и отац.
Е сад може Арсен и "О, младости".
https://www.youtube.com/watch?v=_ZPcHSd1sUA
Осврните се око себе. Увек има "горе", али какав ми је па то живот, ако се утешим тиме "што је некоме још горе". Ћути ту, имаш посао и кров над главом, неко нема ништа.
Ово су навежбане мантре наших намучених родитеља и ПОГРЕШНЕ СУ.
Хајде да гледамо у боље од нас.
Хајде да гледамо у кровове, у цркве, у катедрале, у високе врхове који се издвајају из "уобичајеног".
Не будите помамљени сензационалистичким вестима, којекаквом скакању у мора, не будите помамљени тиме да судите ко је какве вере и која је "правија", не затварајте очи пред туђом несрећом, не судите.
Живот је прекратак за оне који желе да га живе.
Остали се само провлаче, као кишне глисте, како каже Киш.
Арсен Дедић - Одлазак (https://www.youtube.com/watch?v=_0HAzIBd9Ck )
Не знам чиме сам заслужила ову лепоту коју од вас добијам, али коначно прихватам да, ипак, нечим мора да јесам.
Хвала вам што ми не дате да ми ружичасте наочаре спадну.
Хвала вам што верујем у људе баш због вас.
И молим вас,
Meни за љубав! :) <3
"Онај човек којег ви волите у мени, наравно, бољи је од мене. Ја нисам таква. Ал волите ви, а ја ћу се постарати да будем боља од себе."
Понесите са ове странице само то да треба живети оним осећајем као кад у колима петком поподне у колима одврнете Чолу до даске, волите и поштујте себе волећи и поштујући друге.
Наравно, није Чола увек и за увек. Имате право на лоше дане, мисли и подмисли - али их треба разбијати, вредно, марљиво, темељно, а некад, најбоље - пустити.
Желим вам веру и снагу жене коју сам поменула на почетку и подршку каква следи у редовима испред.
Не замерите на емотивном нудизму.
Све је то за људе, а људскост вазда данас негде на маргинама.
Знам да не могу да променим свет, можда ни сви ми који смо у овим редовима заједно не можемо, ал не дам, МАЧКЕ МИ, не дам ни да свет мења нас.
Свима који су отишли - хвала, и требало је.
Свима који су дошли - хвала, раскомотите се.
Искрено и голо,
ваша, сад више него икад и своја,
пишем лепо да се не би заборавило,
сликам цвеће да не би увенуло
А.К.
ПИ ЕС: ДА ЛИ НЕКОМЕ ТРЕБА МАЧЕ?
11.2.2019.
У Школи
Сви ви који се препознате.
Сви ви који ми пишете да сам женамајкакраљица. Сваки до прве бивше љубави који (осећам) искрено мисли о мени позитивно. Наравно, осим једног који никада и није био мој.
Сви ви који сте ми написали да сам ваш најбољи ђак, студент, узор, борац...
Свима вама који ме видите као веселу и енергичну и пуну љубави - хвала, јер пречесто заборавим на то.
Ипак, осећам одговорност да вам кажем да није то баш тако сјајно.
Ето:
- нисам волела свој рођендан
- лажем, мрзела сам га
- нисам лепо прихватила једну врсту одбачености у породици,
- нисам добро разумела неправде,
- нисам била довољно трпељива, те су неки људи, просто - отишли,
- и много се шминкам да би то све тако изгледало (шминка и споља и унутра).
Шминка ускоро спада.
У живот су ми послати људи и ситуације да ме оголе, састружу, раставе, па покупе, закрпе, обасују шљокицама.
Све што нисам добила у детињству, добила сам сада од вас - породичне ручкове, недеље, путовања викендом, цркве, децу, крштења, поруке на зиду, игралишта, скупу храну, одећу, шалове, парфеме, козметичке третмане, салаше, коње, домаће кобасице и сок од јабуке и све остало чиме сте ми размазили.
Мачка и ја живимо у изнајмљеном стану од 17 квадрата.
Мачка је трудна.
Немамо шпорет, него решо. Варничи кад се укључи.
Црко фен.
Тепих смрди на нафталин.
Мама је у сличном стану, минус мачка, минус струја у кухињи поседњих 8 месеци.
Ово није тужна прича, ово је реални живот 90 посто нас, само мене није срамота да лајем по интернету.
Имам довољно за све, али ме је све ово научило да ми готово ништа није потребно и да без свега могу.
Осим вас.
Клише?
Баш ме брига.
Могу без свега осим без тога да ми Нина на школској табли напише рођенданску поруку.
Осим без тога да Лана нажврља по стомаку у коме је била Зора "Кумо, срећан рођендан".
Осим без тога да наздравим са свима.
Без Додиних порука, Ла Банде и тога да им (под присилом!) натакнем рођенданске капе на главу (слика у прилогу).
Без Дејане и деце.
Без тамбуре и тамбурања (тамбура као синоним за музику генерално).
Без сваког од вас понаособ, иако нисте сви овде поименце.
И не само ја.
Сви можемо.
Без свега, скоро.Фали, знам. Свакоме свашта.
Петочланој породици пара за хлеб.
Трочланој породици кућа која је изгорела.
Неком детету мајка.
Неком детету и мајка и отац.
Е сад може Арсен и "О, младости".
https://www.youtube.com/watch?v=_ZPcHSd1sUA
Осврните се око себе. Увек има "горе", али какав ми је па то живот, ако се утешим тиме "што је некоме још горе". Ћути ту, имаш посао и кров над главом, неко нема ништа.
Ово су навежбане мантре наших намучених родитеља и ПОГРЕШНЕ СУ.
Хајде да гледамо у боље од нас.
Хајде да гледамо у кровове, у цркве, у катедрале, у високе врхове који се издвајају из "уобичајеног".
Не будите помамљени сензационалистичким вестима, којекаквом скакању у мора, не будите помамљени тиме да судите ко је какве вере и која је "правија", не затварајте очи пред туђом несрећом, не судите.
Живот је прекратак за оне који желе да га живе.
Остали се само провлаче, као кишне глисте, како каже Киш.
Арсен Дедић - Одлазак (https://www.youtube.com/watch?v=_0HAzIBd9Ck )
Не знам чиме сам заслужила ову лепоту коју од вас добијам, али коначно прихватам да, ипак, нечим мора да јесам.
Хвала вам што ми не дате да ми ружичасте наочаре спадну.
Хвала вам што верујем у људе баш због вас.
И молим вас,
- научите своје дечаке да пруже девојчици руку кад затреба и да је не вуку за косу
- научите своје девојчице да нису Богом дане и да не треба свако да им се клања само зато што имају дуге трепавице
- научите их да кажу "молим те" и "хвала"
- маме, научите своје синове адолесценте да није срамота ако оперу судове
- тате, научите своје мезимице адолесценткиње да нису жртве и потлачене ако пар пута више оперувеш, испеглају му кошуљу, скувају ручак
- задржите за себе коментар на нечију веру, килажу, боју косе, тетоважу
- научите себе да будете достојни онога што вам је дато.
Meни за љубав! :) <3
"Онај човек којег ви волите у мени, наравно, бољи је од мене. Ја нисам таква. Ал волите ви, а ја ћу се постарати да будем боља од себе."
Понесите са ове странице само то да треба живети оним осећајем као кад у колима петком поподне у колима одврнете Чолу до даске, волите и поштујте себе волећи и поштујући друге.
Наравно, није Чола увек и за увек. Имате право на лоше дане, мисли и подмисли - али их треба разбијати, вредно, марљиво, темељно, а некад, најбоље - пустити.
Желим вам веру и снагу жене коју сам поменула на почетку и подршку каква следи у редовима испред.
"Нека те чува добри Бог.. нека ти срце трепери тихом ватром радости, нека ретко горе буктиње.. заувек нека трепери у срцу љубав према сваком и свему.Никола
Ја сам ту, како некад, тако сад и тако сутра.. за добро и за зло, за вино а и за бубрег. Да уживам у врлини и да разумем ману... Све је добро неко прорачунао, разумели ми то или не.. желим ти пуно ветра у твојим једрима, саборац мој. Плови храбро и не бој се жуљева на рукама и посекотина на телу и души.. све то је саставни део доброг ратника. Ти то јеси. Срећна да си на многаја љета!"
Не замерите на емотивном нудизму.
Све је то за људе, а људскост вазда данас негде на маргинама.
Знам да не могу да променим свет, можда ни сви ми који смо у овим редовима заједно не можемо, ал не дам, МАЧКЕ МИ, не дам ни да свет мења нас.Свима који су отишли - хвала, и требало је.
Свима који су дошли - хвала, раскомотите се.
Искрено и голо,
ваша, сад више него икад и своја,
пишем лепо да се не би заборавило,
сликам цвеће да не би увенуло
А.К.
ПИ ЕС: ДА ЛИ НЕКОМЕ ТРЕБА МАЧЕ?
11.2.2019.
У Школи
Коментари
Постави коментар