Између аплауза.
Драги сви,
Ето нама понедељка.
Последња два викенда се баш забављамо. Радимо пуне (препуне) смене, имамо свирке, додатне часове, пробе, симпатије, пројекте и баш великог мањка контроле. И то је добро. Углавном и јесам окружена људима који имају и поштују првише контроле, а то никада не може да води у зрелу, смирену и срећну особу, већ углавном у добро одевено и добро обликовано дете са истим страховима и стрепњама које је имало и са 5 година. Нећу то. Фуј то.
Између аплауза које сам примила и дала ових десетак-петнаест година на сценама (и учионица, и конференцијска сала, и библиотека - све је то сцена) баш је доста стало. Мало тога се споља види. И свако од нас те моменте има, јер је све позорница. Мало ко је баш без трунке глуме и уживљавања у улогу, свакодневно. Ко год мисли супротно - заварава се. Немојмо то.
Данас живимо под притиском.
Да МОРАМО.
Да морамо да имамо добар посао.
Да морамо да имамо посао, уопште.
Да морамо да изгледамо на одређени начин.
У одређеним ситуацијама говоримо одређене ствари.
Да испунимо очекивања: своја, родитељска, друштвена.
Између аплауза је, ипак, поред свих тих МОРАЊА, стало:
Између аплауза је хиљаду и једна несугласица, две тоне страха да ништа неће успети и баш пуно, пуно храбрости и енергије кад се ипак на сцену и светла изађе. На сцени си го. Шта год твоја сцена била - трафика, школа, теретана, кафана, подијум за плес, универзитетска библиотека, позориште. Све се види. Бубуљице, ко кога воли, ко кога не воли, ко воли кафану, ко воли библиотеке, кога је оставио момак, ко је оставио момка, коме дете плаче у бекстејџу...Све!
Зато сам нешто одлучила. Ако већ дајем крвсрећусузеизној за то што радим, исто тако, ваљда, могу и да уживам у томе. Ако не - имам тако права и да то не радим више.
Имају сви.
Али нема се права на бескрајне жалопојке без кормила и кормилара уз остајање у истој тачки све време.
Ниси дрво.
Ниси корен.
Ниси укопан.
Крећи се.
Људи померају планине док ти спаваш, мирно спаваш на каучу, ко мачка.
Предеш и жвањкаш. Жвањкаш како је све лоше и како су сви глупи и јадан ти.
ШАМАР.
И прво и основно - НЕ МЕЊАЈ ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ.
Не продај се безвезе. Не јури паре. Нећеш их имати, свакако. Нико ту нема ништа, све је то фиктивно. Било чему да си посвећен - мораш слепо бити веран и доследан томе. Не може се борити за више циљеве и трошити на блуд и неморал истовремено, не може се истовремено крчкати пита у рерни и освајати врхови, не може се истовремено борити за идеале и спавати 13 сати, и пити у кафани још 5. Ако има такав - нек ми се јави. Да попричамо. Ја сам једна посве мирољубива учитељица, осим кад нисам. Али слободно. И слабији су прилазили, па им ништа није било.
Између аплауза, измешђу две песме, стане баш све ово.
И мора се напред.
Бити свој, бити слободан, бити доследан, поштовати колеге, имати узоре, али не идоле, и уживати - гром нас убио да нас не убије - уживати у томе у шта улажемо енергију, страст и знање.
Ако сте у своме послу без страсти, ако сте и међу овим редовима без трунке нечега што у вама титра - желим вам титрање и да сазнате шта значи кад вам пролазе трнци телом у жељи да вам нешто успе.
Док нервозно дрмуса ногом у школи,
чекајући Четвртаке,
у Новом Саду,
А.К.
25.2.2019.
Ето нама понедељка.
Последња два викенда се баш забављамо. Радимо пуне (препуне) смене, имамо свирке, додатне часове, пробе, симпатије, пројекте и баш великог мањка контроле. И то је добро. Углавном и јесам окружена људима који имају и поштују првише контроле, а то никада не може да води у зрелу, смирену и срећну особу, већ углавном у добро одевено и добро обликовано дете са истим страховима и стрепњама које је имало и са 5 година. Нећу то. Фуј то.
Између аплауза које сам примила и дала ових десетак-петнаест година на сценама (и учионица, и конференцијска сала, и библиотека - све је то сцена) баш је доста стало. Мало тога се споља види. И свако од нас те моменте има, јер је све позорница. Мало ко је баш без трунке глуме и уживљавања у улогу, свакодневно. Ко год мисли супротно - заварава се. Немојмо то.
Данас живимо под притиском.
Да МОРАМО.
Да морамо да имамо добар посао.
Да морамо да имамо посао, уопште.
Да морамо да изгледамо на одређени начин.
У одређеним ситуацијама говоримо одређене ствари.
Да испунимо очекивања: своја, родитељска, друштвена.
Између аплауза је, ипак, поред свих тих МОРАЊА, стало:
- хиљаду осамсто педесет и два НЕ МОГУ,
- две хиљаде петсто тридесет три ДЕБЕЛА САМ,
- седамстотинак ма то сам случајно тако добро урадила, није да ја нешто уствари знам.
Између аплауза је хиљаду и једна несугласица, две тоне страха да ништа неће успети и баш пуно, пуно храбрости и енергије кад се ипак на сцену и светла изађе. На сцени си го. Шта год твоја сцена била - трафика, школа, теретана, кафана, подијум за плес, универзитетска библиотека, позориште. Све се види. Бубуљице, ко кога воли, ко кога не воли, ко воли кафану, ко воли библиотеке, кога је оставио момак, ко је оставио момка, коме дете плаче у бекстејџу...Све!
Зато сам нешто одлучила. Ако већ дајем крвсрећусузеизној за то што радим, исто тако, ваљда, могу и да уживам у томе. Ако не - имам тако права и да то не радим више.
Имају сви.
- Да оду из лоше везе.
- Да промене посао.
- Да престану да иду на тренинге.
- Да почну да певају у новом хору.
- Да почну да пију у новој кафани.
Али нема се права на бескрајне жалопојке без кормила и кормилара уз остајање у истој тачки све време.
Ниси дрво.
Ниси корен.
Ниси укопан.
Крећи се.
Људи померају планине док ти спаваш, мирно спаваш на каучу, ко мачка.
Предеш и жвањкаш. Жвањкаш како је све лоше и како су сви глупи и јадан ти.
ШАМАР.
И прво и основно - НЕ МЕЊАЈ ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ.
Не продај се безвезе. Не јури паре. Нећеш их имати, свакако. Нико ту нема ништа, све је то фиктивно. Било чему да си посвећен - мораш слепо бити веран и доследан томе. Не може се борити за више циљеве и трошити на блуд и неморал истовремено, не може се истовремено крчкати пита у рерни и освајати врхови, не може се истовремено борити за идеале и спавати 13 сати, и пити у кафани још 5. Ако има такав - нек ми се јави. Да попричамо. Ја сам једна посве мирољубива учитељица, осим кад нисам. Али слободно. И слабији су прилазили, па им ништа није било.
Између аплауза, измешђу две песме, стане баш све ово.
И мора се напред.
Бити свој, бити слободан, бити доследан, поштовати колеге, имати узоре, али не идоле, и уживати - гром нас убио да нас не убије - уживати у томе у шта улажемо енергију, страст и знање.
Ако сте у своме послу без страсти, ако сте и међу овим редовима без трунке нечега што у вама титра - желим вам титрање и да сазнате шта значи кад вам пролазе трнци телом у жељи да вам нешто успе.
Док нервозно дрмуса ногом у школи,
чекајући Четвртаке,
у Новом Саду,
А.К.
25.2.2019.
Коментари
Постави коментар