Kad-tad.

Evo noći kad obećavam sebi da ću biti srećna:

Kad obećavam da neću biti srećna zbog nečega ili nekoga konkretnog. Jer takvi razlozi sreći mogu brzo da nestanu. Ili odšetaju.

Da neće nikad više da me uplaši "SIne, nemamo za hleb."

Da neću prepuštati solo deonice iz ubeđenja da mene negde tamo čekaju druge, nove, bolje prilike kao ekvivalenti svim koje sam svesno propustila.

Da neću zaboraviti oca.

ALi da me neće imati. Nikad.

Deca se ne ostavljaju na cedilu ko mokri peškiri.

Da želim da imam svoju. Decu.

Da ih neću ostaviti.

Obećavam da ću raditi na svojim kvalitetima da tako zaslužim ispočetka sve ono što mi je već dato.

Da ću umeti da kažem "hvala" kad treba i "izvini" kad pogrešim.

Ali da se nikad neću izvinjavati jer sam srećna. Bezbrižno i bezrazložno.

Da neću čekati uludo.

Da neću puštati korenje na poljima od snova.

Da neću graditi mostove između nespojivog.

Da ću se smejati kiši.

Da ću uvek voleti zvuk flaute. U vozu, avionu, Mekdonaldsu dok sedim s Natašom i pričam o ginekologu i odlasku u Nemačku.

Da ću nalaziti vremena za one koje volim.

Da ću stići u Beograd da vidim Viktora i ono dvoje budala.

I da sa Gavrilovićevom, Nikolinom prvom devojkom, popijem domaću kafu uz ratluk tamo u onom kafiču kod Filozofskog u Beogradu gde ima puno roze kaveza za ptice i gde sedimo u izlogu.

Da ću ići na sajmove knjiga. Na koncerte. Na masterklasove. U Beč. U Prag sa devojkama. U Lisabon. U IRSKU: JOJ MORAM U IRSKU. 

U Budimpeštu da se vozim ispod onih mostova sama i pijem vino iz jogurtske čaše.

Da ću da učim. Dugo, trajno, detaljno, lepo.

Da ću da istražujem. 

Vežbam pevanje. Svakodnevno i opušteno. Ipak sam to ja, ne?

Da ću uskoro za Niš, da vidim Deju i Nikolinu.

Da ću početi da radim da mama ne mora više.

Da čemo jednom imati kuću.

I kuče. Veliko. Čupavo.

Da ću naučiti da kuvam i da mesim.

Da neću verovati u reči.

Da ću verovati u ljude.

Da ću voleti svet.

Kad-tad.


Mnogo zbunjena,
A.
Studentski dom "Feješ Klara", Novi Sad, 26.11.2014.