Kroz razbarušene šiške.

Bosonogi boemi, 
ravne ulice, 
kafane 
i fajront tu oko deset.
Pišem da ne zaboravim.

Da ne zaboravim petak i pevanje na Trgu Slobode i „Lipe cvatu“ u četiri ujutru i skupinu posve čudnih likova koji nasmeju do suza i rasplaču do maničnog smeha i pesme i terce i rakiju iza bine sa orkestrom i pogužvane horske uniforme i zaboravljene note i crvene karmine i šarene perle i kafane i trubače i klupice i raspevane zore.

„Stvarno znam što sam živ.

Gazim bosonog do gležnjeva

po žeravici rose.

Tako se polagano

i ja u sebe pretvaram.“


Ne znam baš da pišem i da pričam onako kako valja, ne pišem da se kaže „vao“, pišem da ne zaboravim. Ali ono što sam neminovno usavršila jeste pisanja listi, nabrajanja obaveza i pravljenje rasporeda. Evo nabrajanja.

Treba nam više zabave.

Prave, istinske zabave.

Šljokica, balona, truba, narodne muzike, rakije, maskenbala, žmurki, zvonjave na sva zvona u zgradi, pa beg u podrum, vina, crvenog vina, belog vina, kuvanog vina, sangrije, sangrije sa voćem, sangrije sa voćem u parku, na travi, na ćebetu, besciljnih šetnji po Dunavskom parku u Novom Sadu, Kalemegdanu u Beogradu i Tvrđavi u Nišu, više bureka u ponoć, više čokolade pred spavanje, trebaju nam oni što će nam pisati transparente „Volim te Marija/Jelena/Sara/Jovane/Mladene...“ i kačiti ih o vozila gradskog prevoza, pa onda:

• ·         pečenog kestenja u novembru
• ·         šećerne vune u junu
• ·         luna parkova
• ·         svetala
• ·         bulevara
• ·         tople kiše
• ·         ljubljenja na kiši
• ·         zabranjenog ljubljenja
• ·         piva na klupicama po parkovima
• ·         raštimovanih gitara dugokosih EKV-likova sa izlizanim forama i izlizanim sluhom
• ·         naštimovanih srca
• ·         ustreptalih očiju
• ·         više bežanja iz škole sa likovnog
• ·         više proba horova gde se našminkani soprani svađaju oko solo deonice
• ·         pa opet malo vina
• ·         i  lepih čokoladnih torti
• ·         da se proslave rođenja
• ·         više gađanja jastucima pred spavanje
• ·         više zora uz gitaru
• pevanja na Trgovima
• ·         više, više onog kad vrištiš iznutra od sreće, a svuda iskre, a svuda nedorečeno, pa sve pršti od ustreptalosti, pa si srećan iako još 30 strana do sutra treba preći i otkucati seminarski i stići na tri probe,
•  pa pustiš tamburaše na radiju, 
• pa igraš sam u sobi, 
• pa pamtiš.

I da uvek imam:

• ·         koga da zovem iz kafane
• ·         glas
• ·         punu bateriju telefona
• ·         šarene lakove za nokte
• ·         čarape na tufnice
• ·         vremena da lakiram puževima kućice
• ·         pa da ih puštam nazad u travu
• ·         da imam providno čelo
• ·         pa da mi krelci misli čitaju
• ·         kroz razbarušene šiške
• ·         da se smešim i pevušim
• ·         i tepam
• ·         i namigujem travi i oblaku.

   I da konačno zaboravim na dijete. Brate mili, Aleksandra, ne vredi. Pa da uštedim pare od stipendije, kupim ukulele, odem u Vrnjačku banju (?!), sednem na onaj most gde se prikiva ljubav onim katancima, sednem, sviram "Mito bekrijo" i čekam da dođe neko s pasošem i crvenim nosem da idemo negde.


 I ukulele s nama.

Pišem da ne zaboravim raspevane majeve u sred novembra i  Jovana i gitaru i Kaljinku na Trgu u trećoj oktavi i folklore i praporke i opanke.

Sad sam tu gde je kasno da se shvate promašenosti, kasno za „nazad“, nedovoljno za „napred“, glupo za „ispočetka“.

Pa nemam vremena za:
-pola

-lažno

-strašno

-ono što me ne čini srećnom

-ono što mi neće doneti pare

-ono što ne volim.

Ne tražim. Nudim:

-sve svoje vatromete

-šljokice

-nepostojeće slobodno vreme

-crnu kafu u ponoć

-lutke

-haljine za nastupe

-stare slike

-umišljeno i zamišljeno

-verse

-note

-sve svoje šarene perle.

Na dar.

„Budim se. Znači: klijam.

Otvaram oči: cvetam.“

Kroz razbarušene šiške


Lagano virim:

• U Note za Sutra.
• U Skripte za Kolokvijume.
• U Ladice Biblioteka.
• U tuđe, a moje oči.
• U tuđa, a svoja srca.

"Svejedno.
Lepo je nemati plan.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da pišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači za mnom kad se vratim niz drum.
Ne maši...ni ja neću da mašem."

Volim vas što sam vas zvala sinoć (i prošlog petka isto) iz kafane, i vas što me odvedoste u kafanu, i ajmo negde na put.
Koga nisam zvala, a trebalo je – ili ste u romingu, ili znam da sigurno spavate, ili ste izrazito trudni <3 ili me bilo malo sramota.



Volim i majku da zovem iz kafane.

Eto. Nikad nisam kući. A često i ne znam gde nam je kuća. Prodale jednu, uzeli nam drugu, zaradilo se malo, potrošilo puno, tanji džepovi, sve jača srca, takmičenja i nagrade, noćne smene, male plate, tri posla odjednom, pevanja i scene, reči, pasoši, luda borba. Pa je pozovem da podelim tih par taktova raspalog limenog orkestra u ponoć, da zna gde sam i šta sam. Da je podsetim gde nam je kuća i gde smo mi. Pa se naljuti. Što se veselim. Što pevam. A baš nemam opravdanja ni za jedno ni za drugo. Ona još manje. A ja uprkos. I to za obe.

Pa dođe poruka:

"Molim te da se čuvaš. Pozovi taksi.

Nemoj da se slučajno razboliš ili ne-daj-Bože zaljubiš. Majka."

Ne brini, mama.
Držimo se. Ej.

Mojoj mami mesto maturske slike u izlogu,
Voli te tvoja
Caka.


15. novembar, 2014.
Centralna čitaonica (učim, leba mi) Univerziteta u Novom Sadu